Postoje dani kada nemaš volje ni za šta. Ne zato što si lijen, nego zato što si iscrpljen na način koji se ne vidi izvana. Tijelo je tu, ali glava je negdje drugo, a energija kao da je nestala bez objašnjenja.

U takvim trenucima najlakše je sebe optužiti. Reći da kasniš, da nisi dovoljno disciplinovan, da drugi mogu više od tebe. Rijetko se zapitaš šta se zapravo dešava u pozadini tog osjećaja.

Možda si predugo ignorisao stvari koje te muče. Možda si previše davao, a premalo ostavljao sebi. Možda si samo umoran od stalne potrebe da budeš “u redu”, čak i kad nisi.

Nije svaka potreba za mirovanjem slabost. Nekad je to signal da nešto u tebi traži pažnju. Ne mora to odmah biti velika kriza ili duboka spoznaja. Nekad je dovoljno priznati sebi da ne možeš sve, da ne moraš uvijek biti produktivan i da imaš pravo stati.

Problem nastaje kad takve trenutke uporno guraš pod tepih. Kad se tjeraš preko granice jer “moraš”. Tada umor ne nestaje, samo se produbljuje.

Zato je ponekad korisnije stati bez grižnje savjesti nego nastaviti po svaku cijenu. Ne zato da bi odustao, nego da bi mogao nastaviti na način koji te neće iscrpiti do kraja!

P.S Tekst nastao na osnovu izjave Karla Junga (Carl Gustav Jung), švicarskog psihologa i psihijatara.

“Kada vam se ne radi ništa i samo biste ležali – to je vaša duša koja traži pomoć.”