Ulažeš vrijeme, smijete se zajedno, misliš da je sve dobro.
Onda ti sitnice počnu otkrivati i pričati.
Tapšu po ramenu i glume da su tu.
Za njih sam oduvijek tu, u bilo koje doba dana, i noći.
Trudim se previše i dajem previše.
Kontam, ma haj oni su moji najbolji prijatelji, ko sestre i braća su mi.
Ali onda shvatim, pa moji prioriteti imaju svoje prioritete.
I to najbolje vidiš u iznenadnim otkazivanjima druženja, kafa, šetnji.
Vidiš u sve slabijem viđanju i komuniciranju.

Nekada se prave da je sve okej, samo da ne povrijede.
Onda uvidiš da im tvoje prisustvo smeta.
Ulažu malo u odnos, a to malo se čini kao puno.
Pogotovo ako ste kao ja, kada na malo nečije pažnje skočite u visine jer eto, niste imali pažnju i ne znate se nositi sa tim.
Oni sa svojim prioritetima izlaze, provode se a onako usput spomenu i tebe.
Nekada misliš da su zauzeti, zapravo im niste prioritet da bi dobili odgovor odmah.
Koliko ih god volio, takve stvari primjetim.
Nekada im neke stvari kod Vas zasmetaju, pa umjesto da Vam kažu da popravite odnos, zaborave na to sve i nastave ulagati u drugi odnos.
I ne smeta mi to, nek rade šta žele i nek su sretni, ionako sam navikao da ostajem sam.
A valjda ne mogu svi biti kao Džejla...