Ovako su zvučali stihovi Miroslava Škore u pjesmi "Moja Juliška", a baš kao i on, svi mi smo imali svoju Julišku.
Da li kroz prijatelja, da li kroz ljubav koju smo ludo, ludo volili.

Za mene predstavlja pomiješane osjećaje.
Rekao bih i da smo svi negativni u cijeloj priči, nešto smo zeznuli pa se odnos pokvario.
Znam da jesam, zeznuo sam, previše.
A govorio sam da će svi otići, negdje nekada.
Samo eto, vjerovao nisam da će i baš Juliška otići.
Nekako, ona je najbolnija od svih...

Nije problem srcu da zaboravi, problem je mozak natjerati na takvo nešto.
Mozak koji vrti svaku uspomenu, svaki scenario i ponavlja konstantno.
Valjda je to sudbina nas grešnika, da nas mozak konstantno podsjeća na njih.
Očekuješ poruku, poziv makar nešto.
Ali, nažalost dočekat nećemo.
Možda hoćemo ukoliko bude sudbine.

Znate šta bih rekao?
Da sam najgori i da je nikada nisam zaslužio imati.
Ali i znam šta me očekuje, doduše šta će mozak raditi - vraćati film o njoj.

Okrivio bih i rutinu, znate već zašto.
Da smo je samo na vrijeme koristili, da smo samo više vremena ulagali u sve.
No, kasno je sada za sve i jedino za šta sebi mogu zahvaliti je da sam uživao u svakoj sekundi i svakom momentu.
Iako je došao kraj, bodrim te u nekom drugom obliku.

Do nekog sljedećeg susreta,

"Meni duša uvijek zaigra,
Kada čardaš zasvira".