Živite život, borite se.
I onda Vam dođu i kažu da ste najgori.
Smeta im Vaš uspjeh, sve što ima veze sa Vama.
Neće da pišu, ne pozdravljaju.
Odnosi se kidaju i prijateljstva prestaju.
Sve zbog činjenice da neko svoj ego ne može kontrolisati.
Radiš ono što voliš, najgori sam.
Smijem se, najgori sam.
Šute i rade iza leđa, najgori sam.

Onda saznate i da Vam prijatelji pričaju iza leđa, da govore svašta o Vama.
Pa u Vaše ime govore šta radite i gdje ste, koliko radite i šta sve ne.
Najgori ste, kako god okrenete.
Doživjeli ste ogroman uspjeh, dobili ste sina ili kćerku - opet ste najgori.
A najgori ste jer dok ste valjali bili ste najbolji.
Kada su Vas trebali, bili ste tu.

Žele da umrete, da Vas nestane, da Vam ne svane.
Svoje bitke bijete sami, jer iako se požalite i otvorite - najgori ste.
Čak i kada se smijete, opet ste im najgori jer Vas takvog ne mogu gledati.
Pokret, glas, boja očiju i kose - ma ne mogu Vas gledati.
Čekaju dan kada ćete pasti, da se raduju.

A valjali ste dok ste im rane previjali, oslonac bili i podršku pružali.
Ali znali ste nekako da nije to to, pa ste se opet nadali da Vas osjećaj vara.
Dok ovo čitate, možda ste baš Vi najgori jer eto čitate.
Otpadate od njihovog normalnog i dobijate etiketu najgoreg.