Volim domaći džem - na hlebu s puterom, u palačinkama, kiflicama, buhtlama, na tostu. Kažu i previše, jer moja deca su generacija koja je odrasla na kremu. To se zove generacijski jaz ako mene pitate.

Kako u jednoj rečenici uvrediti, razočarati dete bilo kog uzrasta, da vam nikad ne zaboravi? Samo kažite - “Namaži džem, nema više krema.
Ili - “Pa sa džemom su kiflice, ne mora valjda uvek krem?”

O ne, za decu 21. veka, svaki domaći, fini voćni pekmez je i u razgovoru samo uvreda za svaku palačinku. Nešto na nivou one proklete jabuke, kad pitate mamu šta ima slatko.

Klinci preziru bilo šta što se maže ako nije čokoladno, sa lešnikom. Verujem da ne moram mnogo da objašnjavam, čuli ste ovo sto puta. Ako ne daj bože, počnete da objašnjavate koliko je džem bolji, da eto mi nekada nismo svaki dan mazali krem, na bilo šta, ee pa upali ste u još dublju zamku. Jer…

“Ko je tebi kriv kad si odrasla u bedi! Mrzim džem!”

Ne mislim da sam odrasla u bedi. Generacija X je zapravo generacija kada su neki danas legendarni čokoladni kremovi ili bili u jeku svoje najveće slave ili su tada baš i nastali. Nutela, Eurokrem, Cipiripi i Kinder Lada, su ono što smo mi mogli da biramo. Ali nikada ih nismo podrazumevali. Svaka ta kutijica, teglica ili šolja su mamili osmeh i terali vodu na usta. A kasnije devedesetih, došla je i beda. E tek tada smo ih slavili!

Kako je nastala Nutela

Zapravo da nije bilo nemaštine posle Drugog svetskog rata, verovatno ne bi bilo ni Nutele. Pjetro Ferero je želeo da osmisli pristupačan slatkiš koji će omogućiti čak i siromašnima da uživaju u čokoladi. Do tada, to je bila poslastica bogatih koji su u njoj uživali u posebnim prilikama.

Ali s obzirom da se njegov grad Alba nalazi u pitoresknom Pijemontu na severu Italije, već proslavljenom po đanduji - mešavini čokolade i lešnika, želeo je da joj napravi jeftiniji pandan. I 1946. njegov deda je i uspeo, tako je nastala čvrsta verzija đanduje, tzv Giandujot, ili Pasta Gianduja. Danas bi možda rekli blok Nutele, koji je bio namenjen za sečenje.



Nešto kasnije nastaje i Supercrema, prvi krem koji je mogao da se maže na hleb. To je bilo od ogromnog značaja, jer je hleb bio osnovna životna namirnica, koja se mnogo više jela nego danas. Mazljivost je značila da to nije više samo skupa čokolada za posebne prilike, nego omiljeni slatkiš za doručak ili kad god i sa čim god ga poželite.

Nutela kakvu danas znamo, nastaje 1964. godine kada se recepturu i tehnologiju razvija Mikele Ferero. I sve ostalo je istorija. Ono što je zanimljivo je da se porodica od početka odlučila za jako mudar marketinški koncept. Zahvaljujući kome i danas iskoriste jednu četvrtinu ukupne svetske proizvodnje lešnika.

Nikada nisu reklamirali Nutelu kao jeftin i isplativ proizvod nasuprot pravoj čokoladi. Isticali su da je ovo prirodan slatkiš napravljen od pravih lešnika. Svakako bolji, od svih onih koji koriste veštačke sastojke. Nešto što će biti omiljeni doručak celoj porodici, iako možda mažu 57% šećera i 32% palminog ulja uz mleko u prahu i 13% lešnika.

Daleko od zdravog doručka, ali od početka Nutela je grešno zadovoljstvo koje daje osećaj nečeg u šta možete da zabodete kašičicu i osećate se srećno. Da to podelite uz palačinke sa najmlađima i gradite uspomene. Jedemo Nutelu jer volimo slast života. Zato je tegla tako zgodno napravljena da staje u šaku. Ne da se proverava kalorijska tablica.

Naravno deci na Balkanu, Nutela je ipak bila misaona imenica, pogotovu devedesetih. Uvozni slatkiši su ne samo bili teško dostupni nego uglavnom i nepoznati. Ali imali smo mi svoje kremove, koji i danas stoje parče do parčeta sa tim šmensi stranim.

Eurokrem slatkiš koji je promenio sudbinu jednog grada

I ovaj nezamenljiv simbol detinjstva mnogih sa ovih prostora nastao je kao ludo hrabra ideja, tada mladog vizionara. Jovan Tomović je sa tek trideset sedam godina, kao generalni direktor Takova giganta za preradu voća i povrća, predložio da se “eurokrem” italijanske firme Gandola uvrsti kao glavni proizvod.

Slučajno je nabasao na njega na polici jednog supermarketa, tokom službenog puta. Takovo je inače bila velika firma, kako piše Morava.info, ali sa malim platama. Kako je ubedio koga i gde je trebalo, da se u proizvodnju do tada nepoznatog slatkiša, uloži 10 miliona dolara, što je u današnjim merilima i tri puta više, možda je i samo odraz tog vremena. Svakako je 1970. nova fabrika otpočela proizvodnju, jer je otkupljena licenca, receptura, ime.

Tomović je govorio, po navodima Morava.info: “Te godine smo počeli sa 1.000 tona godišnje proizvodnje, a nakon samo dve godine ona se utrostručila. Pošto nismo mogli da podmirimo ogromnu tražnju, a 90 odsto proizvoda smo plasirali na domaćem tržištu, doneo sam odluku da pravimo veliku fabriku koja će proizvoditi 12.000 tona na godišnjem nivou. Proizvodne trake u novoj fabrici puštene su 1976, a već godinu dana kasnije radila je maksimalnim kapacitetom. Početkom osamdesetih radili smo u četiri smene nedeljom i praznicima i tada smo dostigli maksimalnih 13.000 tona”

Sve ovo je imalo ogromnog uticaja na Gornji Milanovac, jer skoro petina stanovništva se zaposlila u fabrici. Izgrađeno je i podeljeno preko 300 stanova. Mnogo kuća su dobre plate sazidale. Još se priča o avionima koje je sindikat iznajmljivao za izlete po Španiji i Italiji.

Ono što ja znam je da pravom ljubitelju Eurokrema, nikada ga ne možeš zameniti ičim. Nema te Linolade, Nutele ili ne daj bože zdravog namaza na koji bi pristali. Jedino što ostaje je da se eventualno dogovori je - hoćeš beli ili crni deo? Ne, nikada se ne mešaju!!

Cipiripi ili najiritantnija reklama svih vremena

Ne morate da budete ljubitelj ni poznavalac fudbala ali ako ste rasli devedesetih pratili ili naravno imali oca, brata, dedu koji prati svetsko prvenstvo u fudbalu, i te kako pamtite salve psovki kad god se na ekranu pojavi lik veverice koja viče: Cipiripi!!! Naravno, najčešće pri šansi za go!

Ako ćemo iskreno, to je i moje dubuko lično osećanje. Razočaranje kad god sam u novogodišnjem paketiću dobila ovaj kremić, tablu. Prosto mi je ukus bio nepodnošljiv, kao neka jeftina opora imitacija Eurokrema. Jer to prosto nije bilo to! Možda su ga mnogi voleli, nikada neću shvatiti zašto.

Cipiripi je nastao osamdesetih godina u okviru Centroproizvoda. 2011. je ovaj krem preuzeo Nestle, i mnogi su se žalili da je originalni ukus promenjen. 2018. Cipiripi se vraća u ruke domaćeg brenda Paraćinka, što su ljubitelji dočekali kao nadu da se original vrati. Ali moraćete da pitate njih da li se to i ostvarilo. Za mene, ova veverica nikada nije i neće biti simbol neodoljivog krema.

Njeno veličanstvo Kinder Lada

Nasmejana kravica, bucmastih obraza sa cvetnim venčićem i šiškama na čelu - ne, nije Milka! Kakva Milka, toga nije bilo sve dok nam šverceri na haubama nisu doneli prve ljubičaste mlečne čokolade. To je Kinder Lada! Ultimativni, najbolji, neprevaziđeni čokoladni krem. Sveti gral među slatkišima, koji bi olizao prstom sa šolje do poslednje mrvice. Koji smo jeli samo i jedino i nikad više u Jugoslaviji. Nisam jugonostalgičar, nemam dovoljno godina za to. Ali jela sam Kinder Ladu, toliko jesam stara.



Dakle, šta je to bila Kinder Lada?

Beli deo ovog krema je bio onaj i danas prisutan u Kinder Buenu ili Kinder džoj jajetu. Crni je bio Nutela što mi tada naravno nismo znali, jer Nutela nije postojala na našem tržištu. Dnevno piše da je Ferero oduvek želeo da plasira Nutelu na jugoslovensko tržište, no to nije bilo dozvoljeno osim ukoliko se ne bi proizvodila pod licencom kod nas. Ferero nikako nije želeo da pristane na to. Te je izmestio proizvodnju posebnog krema u Francusku i tako nastaje Kinder PrimaCrema koja postiže ogroman uspeh u Evropi.

Ubrzo Ferero pristaje da licencira i u Jugoslaviji. Sa kompletno italijanskim sastojcima i njihovim mašinama, nastaje Kinder Lada. Podravka nas časti ovim vrhunskim kremom čija je receptura čak dosta skuplja od Nutele, jer se koristi mnogo više mleka u prahu, prava aroma burbon vanile.

Sa slomom svega jugoslovenskog devedesetih, sve manje sastojaka dolazi za Kinder Ladu, te se dozvoljava Fereru, da i bez licence plasira Nutelu na tadašnje prostore. Ovo je bilo dovoljno da se skupa i zahtevna proizvodnja kraljice svih kremova ikada, zauvek prekine. Ako ste imali tu čast da se gostite Kinder Ladom, verujte da ste deo istorije legendarnog konditorijala.

Maži šta ti se maže

O ukusima se i te kako raspravlja, jer da nije tako još bismo jeli samo babin džem, sa kog se skine buđ ako malo uhvati - i ništa mu ne fali! I ne fali, ako mene pitate. Ali ne moramo ni klincima danas da govorimo da su razmaženi pekmezi, samo zato što im se čokoladno najrađe maže. Džem ili krem - to je samo tvoja palačinka.

Jasna Drenovac