Ja sam kučkar i to kažem sa ponosom i punom odgovornošću. Prosto sam, što bi se reklo, dog person, jer su to bića sa kojima se osećam najslobodnije i svoje. Neću nikada tvrditi da sam poznavalac, da znam šta misle i osećaju, jer o moj bože, i te kako mi je dokazano i pokazano da nemam pojma, koliko god se trudila već više od pola života.

Moji psi su verujem, bar za moje pojmove, najsrećnija bića na svetu, koji imaju ne posebno, nego apsolutno povlašećeno mesto u porodici. Ali to ne znači da nam je uvek bilo lako. Često nije ni sad. Kao i za svaku ljubav, tu mnogo mora da se trudi i radi.

Nula si od čoveka ako kupiš, a ne usvojiš psa

Trenutno imam jednu usvojenu mešanku s ulice i tibetanskog terijera kupljenog pre 10 godina. Svi ostali psi u mojoj skoro tridesetogodišnjoj kučkarskoj karijeri su bili usvojeni, što s ulice, što od prethodnih vlasnika.
I nisam to birala, život ih je birao za mene.

Nikada nisam mogla, čak ni kao dete da se prevarim, da ako prođem pored ostavljenog šteneta na ulici, to nije moj problem, već će ga neko drugi zbrinuti. Neće, najčešće, neće, a sasvim sigurno neće bolje nego ja.

Tako su se mnogi udomili kod mene ali onda sam u jednom trenutku želela da sebi kupim rasnog psa, vrlo određenog, sa karakteristikama koje su nam odgovarale. Istražila i odmah rešila, da ne kupujem iz bilo kakve uzgajivačnice, preko oglasa i sl. To mora biti porodica kao što je i moja, koja slučajno ima prinove. Nemoguća misija ali uz mnogo sreće, ostvarena.



I nismo mi birali Aćima, već je njegova prva porodica odabrala nas. On je postao pravi princ, brat moje dece, omiljeni komšija i drugar u celom kraju. Njemu se javlja češće nego meni u šetnji. I da, u jednom trenutku sam bila mama troje mališana, ne znam ko je bio zahtevniji.

Desi se život, morali smo da se selimo, Aćim je počeo da živi sa mojim roditeljima, gde se još više razmazio.

Mi sada na 6. spratu bez lifta i ikakvih uslova za udomljavanje pasa - postajemo dom za dve ulične napaćene dušice koje pokupim sa jedne prigradske raskrsnice na 40C. Tako je počeo izazov, kome se ni ja nisam nadala. Ostala nam je jedna od sestara, Mika, uz koju sam naučila, šta znači biti mama reaktivnog, traumatizovanog psa.

Ulični psi dolaze sa prošlošću koju nikom ne biste poželeli

Ja ne znam kroz šta je prošla moja devojčica sa svojom sestrom. Znam da je bila izgladnela tih 2,5 meseca svog života bog zna gde, prepuna svih parazita, da od straha nisu smele napolju ni da potrče kad ih izvedem, da ni dan danas Mika nema poverenja ni u ljude ni u pse. I posle tri godine, užasava se muškaraca. Dakle, koliko mora da je bilo strašno, da tvoja svest ne može da u potpunosti izbriše traume kada si bila beba, nikada? Sa tim je došla, to je teret koji sada zajedno nosimo. Mnogo je lakše i bolje ali nikada neće biti kao drugi psi. I to je u redu.

Ljudi iz azila vam ništa neće verovati - i tako i treba da bude

Ako bih bila primorana da zamislim zlo, to su oblici postojanja (jer reći da su ljudi ili ne daj bože životinje, je kompliment) koji sebi daju za pravo da na bilo koji način muče nedužne i nezaštićene. U ovom slučaju, napuštene životinje.

E sad zamislite, da vam je posao, da se bavite tim muljem, svaki dan, da morate da pazite na zakone, dok vam duša vrišti od nepravde, a srce krvari kad vidite šta zlo može da uradi jednom psu. Da spasavate šta se spasti može, a svesni, da to nikada neće biti svi.

A onda, dođe neko ko bi sa oreolom sveca, da eto usvoji kucu, pa još da je bira. Slava i čast svim samopregornim napaćenim ljudima iz udruženja, koji vas streljaju pogledom i teraju da prođete celokupnu proceduru odgovornog usvajanja. Pas nije ni igračka, ni asesoar. I poslušajte šta vam govore u azilima, makar i nabusito, jer su u pravu.

Niko ne može da vam kaže šta vas čeka i koliko dugo će trajati - pravilo 3-3-3

Iz mog iskustva čak i štenci, a da ne govorim odrasli psi, dolaze vam sa mučnom prošlošću. Možda su do juče bili zatvoreni u nekom skučenom boksu, ili se krili po ulici, bili mučeni gde ih nisu želeli, napadani od drugih pasa. Oni ne mogu da vam kažu, često niko ne zna kroz šta su prošli, a trebaće vremena dok pokažu sve posledice, traume ali i svoje ponašanje i narav.

To vreme dok se prilagođavaju, često objašnjavamo pravilom 3-3-3. Radi se o prvih 3 dana, 3 nedelje i 3 meseca u navikavanju psa na novi dom.

• Za 3 dana - pas je još uvek vrlo uznemiren, neće odmah pokazati svoju pravu narav, interakcije i upoznavanje van vašeg doma treba svesti na minimum. Ključno je obezbediti mu sigurnost i mir.

• Za 3 nedelje - pas se prilagodjava novom domu, navikama, porodici, uspostavlja poverenje i sigurnost. Jako je važno pratiti mu govor tela, potrebe i ponašanje, a strogo poštovanje utvrđenih rutina je ključno.

• Za 3 meseca - pas bi trebao da se oseća sve sigurnije, već kao član porodice koji je u svom domu. Sada se već može polako početi sa socijalizacijom, treninzima i sl.

Ja mogu da kažem, da ovo za Miku i jeste i nije važilo. Morali bismo da dodamo još jednu 3, za tri godine. Tek sada ona ulazi u svoju stabilnu fazu, kada sluša, sasvim pripada i nema probleme sa poverenjem.

Zažalićete hiljadu puta i još jednom što jeste

Šta je meni ovo trebalo, pitala sam se mesecima kupujući ogromne količine pelena, sredstava za dezinfekciju podova, ubrusa i asepsola. Imala sam dve potpuno razularene bebe, štence koji su mi razvalile stan, pojele, pokidala, prosule, sve što je moglo i nije moglo. U zgradi, na ulici, pred ljudima su urlale. Bilo je trenutaka kada sam se pitala da li da se preko terase bacim ja ili one. Ali onda bi legle pored ili na mene i pogledale me sa izrazom - mi nemamo nikog i ništa sem tebe. I šta ćemo sad? Jebeš laminat, stavićemo nov.

Zašto nema druge ako jednom usvojite

Zato što više nikada nećete moći da se zavaravate da nije do vas. Jer jeste. Za jednu dušu, za to blentavo štene, za tog starog ostavljenog psa - vi ste spas. Dakle, uvek postoji barem jedan pas koji čeka na vas. Ili kraj. Šta ono beše opravdanje?

Pa već imamo psa/pse, šta će nam još jedan? I druge besmislene izjave...

Imate suviše pasa samo onda kada ugrožavate njihovim brojem zdravlje, dobrobit i mir u kući, svih ostalih. Razume se da mislim i na pse. Šta ima da mi se napominje, da će biti teško ili nemoguće. Nemoguće je samo biti ostavljen da skapaš od gladi, bolesti ili zla na ulici.

Jasna Drenovac