Zato što idemo iz krajnosti u krajnost. I mnogo smo ćudljivi. Dok nam je sve potaman – medeni smo. Kad nam ne odgovara i razljuti nas – bijesni smo do daljnjeg. Branimo svoje po cijenu krvoprolića. Poštujemo tuđe dok nam ide uz dlaku. Kad prestane ići – bolje da ga nema. Dajemo sve, uzimamo ništa. Dajemo ništa, uzimamo sve. Veselimo se iz petnih žila, isto tako se i svađamo. Sitnice su nam nešto najkrupnije što postoji, i još se nije rodio taj koji je našim narodima ugodio. Osim, možda, Tita…

Ili volimo od srca, ili mrzimo iz dna duše. Uvijek je neko drugi kriv ili nešto drugo krivo, a mi smo bezgrešni i najbolji. Nema sredine. Nema mlakosti. Nema neodlučnosti. Nema kompromisa.

Kad nam osoba učini, smatramo je prijateljem. Kad ne učini, postaje najgora. Prilijepimo joj sto epiteta, atributa i sintagmi, samo da sebi dušu smirimo. Ogovaranje nam je duševna hrana. Sprdnja sa ozbiljnim stvarima takođe. Fizički izgled cijenimo više od uma.

Ko nam daje savjete i kaže mišljenja – taj je suvišan i dosadan. Ko udari brigu na veselje – taj je zabavan. Ko je relaksiran i pravi zezu od svega – i on je isto. Pametan je budala, a glup – pametan. Što se više praviš lud i neznaven, to si poželjniji.

S foteljom si bog i batina, bez nje – ništa. I postaješ dio tima lavlje srce jedino ako si spreman da aminuješ i najveću suludost. U suprotnom – nikako.

Težak je ovaj Balkan. I zato, toliko o njemu.