-Sušna je godina, Svetozare
-Promjena vremena će. Bole me kosti.
-Imaj malo duše. Skapaće mi djeca od gladi.
-Ajde, ajde, dobri moj Đukane. To su seljačka djeca. Naučili su oni gladni da legnu. Nisu oni ko gospodska djeca
-Djeca su djeca, valjda
-Znaš li ti, nesrećo, da jedno gospodsko dijete vrijedi ko deset seljačkih, a jedno carsko ihaaa, ko cijelo selo ljudi.
-Samo da se prekrstim, gospode Bože
-Ne krsti se i ne prizivaj Boga bez prijeke potrebe, nema on vremena za tebe, nego ponesi još. Nisam valjda prezao državne volove da prazna kola vraćam kući
-Nisam, valjda, ja jedini u ovom selu pa da samo kod mene kola napuniš.
-Nisi, ali svi ste vi isti. Svi biste da prevarite državu. Sledeći put ću sa džandarima doći. Neće ti vi meni badava raditi zemlju.
-Čija je zemlja, Svetozare?
-Zemlja je Božija.
-Pa kako Bog baš tebe odredi da poreze ubiraš?
-Bog je odredio cara, a car je odredio mene.
-Baš car, baš tebe?
-Kažeš li to da lažem, Đukane?
-Ni slučajno. Samo, pričaju ljudi…
-Šta pričaju ljudi?
-Pričaju svašta. Pričaju o vremenu, o usjevima, pričaju kako je Mikana Živkovog oborio ovan.
-A o meni šta pričaju?
– A pričaju, ali ne bih ja da prenosim abrove.
-Kaži kad si već počeo!
-Pričaju ljudi da je tebe precjednik opštine lično postavio.
-Pa ono jest’, to je tačno.
-Pričaju još da u tebe ima najviše povjerenja.
-Ima, ima.
-Kažu, mnogo te poštuje i cijeni.
-Poštuje, itekako poštuje. U pravu su ljudi.
-Kažu, toliko mu je stalo, da kad pošalje tebe ovako po pet-šes’ dana da ubiraš porez, ono obilazi tvoju kuću, a i ženu ti pripazi.
-Šta veliš to?
-Ne velim ja, već pričaju ljudi. Ja im kažem da lupaju, da pričaju gluposti. Velim im da ti poznajem ženu, poznavao sam joj i oca. To je poštena kuća. Ona je poštena žena.
-Pravo si ima rek’o.
-Opet, precjednik je mlad, lijep, a ti često nisi kod kuće.
-Tako kažeš?
-Ne kažem ja, to ljudi pričaju. Ja im onda pričam kako sam vas onomad, uoči Velike Gospojine, sreo na vašaru. Čitava porodica je bila na okupu. Pričam im kako ste nekako lijepa porodica, milina vas vidjeti.
-Jes’, sjećam se toga.
-Stariji sin već pravi momčić, kažem im ja. Izrastao visok, pa širok u ramenima, već i brkove ima. Prava delija, vičem im.
-Jeste, sav je onako velik.
-A ćerkici majka splela pletenicu, a ona lijepa ko anđeo. Tačno sa carem da se orodiš.
-Jeste lijepa, zaista. Na majku.
-A onaj mali, sav onako brz i živahan, a lijep. Oči brze na majku, a kosa crna ko noć, crna ko ovca što si mi je odvezao prošli put, crna ko precjednikova.
-Šta reče to, Đukane?
-Ma ne znam ja, pričaju ljudi. Kako bih ja znao? Ja ne znam ni da si se prošle godine kad si ubirao porez, toliko napio da si Simanovom Đorđu prodao svu skupljenu mast za litar rakije. Ne znam zaista, nego pričaju ljudi.
-A znaš li da bih ja vas sve mogao na sud za takvu priču.
-Znam, dobri moj Svetozare, ali ne znam da li ti je mudro. Mogao bi neko pomisliti da je sve to istina, a znamo i ti i ja da nije, je l’ tako.
-Pa ono u pravu si. A pričaju li još šta ti ljudi?
-Pričaju, kako ne pričaju. Šta drugo ljudi da rade nego da pričaju. Pričaju tako kako će nas suša sve pobiti, kako je Mitar zaposlio novu konobaricu, kako treba početi na zimu misliti. Tako, svašta pričaju.
-A pričaju li šta protiv države?
-Ih, ko bi smio protiv države? Šta ti pada na pamet?
-Baš ništa protiv države?
-Pa jedino… Ma ništa.
-Reci, kučko! Ne testiraj mi strpljenje!
-Pričaju ljudi kako država najgore među nama uzima da ubiraju porez.
-Sunce li vam seljačko. A pričaju li ljudi šta za cara?
-Seljaci su to. Seljak misli i brine o caru jednako koliko i car o njemu. Sjeti ga se u vrijeme rata i poreza. Drugim danima mu nije na pameti.
-Šta mi napriča, Đukane? Ja mislim da bi te i hapsiti mogao.
-Nemaš rašta, ali ako ti je volja, u tebe je moć. Ja samo kažem šta pričaju ljudi.
-A šta ti pričaš?
-Ja vala ništa, ja samo brinem da mi djeca ne skapaju od gladi i da mi ono teke stoke ne ostane gladno preko zime?
-A šta ti misliš o svemu ovom što si mi pričao?
-Ja nisam ništa pričao.
-A o ovom što pričaju ljudi?
-Pa ljudi ko ljudi, šta će nego pričati.
-A šta misliš, šta bi trebalo ja, na primjer, da radim.
-A koga je još briga šta seljak misli?
-Pa evo mene.
-Pa da kažem?
-Pa kaži.
-Ja mislim da treba to sve da ostaviš i pohitaš kući. Pozajmiće ti Uroš Milutinov konja. Možda stigneš na vrijeme da vidiš je l’ istina što pričaju ljudi.
-A šta da radim sa volovima? Šta ću sa porezom.
-Ne brini ništa, ja ću o tome da brinem kao da je moje
-E pa onda eto, neka toga kod tebe, a ti se ponašaj sa svim ovim kao da je tvoje. Nego, mogu li ja tvojom livadom do Uroševe kuće.
-A što da ne možeš.
-Aj pa zbogom
-Srećan ti put.
…
-Ženo, nabavio sam nam volove i puna kola hrane