Ne glad. Ne računi. Ne bivši. Ne kilogrami koji ne silaze, ni plata koja ne raste. Ne retrogradni Merkur.
Stres, taj tihi ubica savremenog čovjeka, ima jednostavno i svakodnevno lice – lice idiota koji nam dišu za vratom.

To su oni ljudi zbog kojih udahneš duboko već u 7:03 ujutro, dok neko na semaforu trubi, jer nisi startovala kao F1 bolid. Oni koji pređu ulicu dok gledaš crveno, jer su oni uvijek "u žurbi". Oni što komentarišu tvoje lice kad nisi nasmijana – „Šta ti je, ljuta si? Nisi naspavana?“ Ne, dragi, samo pokušavam da preživim još jedan dan bez ubistva.

To su oni koji pišu „hitno“ u mejlu, ali zaborave reći šta zapravo žele. Koji šalju poruke u 22:48 i dodaju „sorry što kasno pišem“. Nisi ti sorry. Ti si idiot s WiFi-em.

To su oni što ti traže da im objasniš nešto „kao da imaju pet godina“, ali te prekidaju svakih 15 sekundi jer „ipak misle da je drugačije“. To su oni koji znaju sve – o vakcinama, ekonomiji, odgoju djece, poljoprivredi, ratu u Ukrajini, sunđerima, svetim moštima i tvom privatnom životu – ali ne znaju otvoriti PDF.

Oni koji ne čitaju, ali imaju stav. Koji ne znaju slušati, ali imaju spreman odgovor. Koji ne razumiju šalu, ali se prvi uvrijede.

Nisu nužno loši ljudi. Samo su... bučni, uporni, prenapadni i neopasno sigurni u svoju glupost. I imaju sposobnost da ti pojedu živce na kašičicu, tiho, svakodnevno, sistematski. Do kraja radnog dana piju ti dušu na slamku i traže još.

Zamisli da se idioti tretiraju kao ozbiljna prijetnja po zdravlje. Ne bi nam trebale terapije, ni antistres bojanke. Trebala bi nam mjera evakuacije. Sirena. Dugme za hitno isključenje društvenih mreža. Ako već imamo „airplane mode“, može li neki „idiot free mode“?

I najgore od svega – ne možeš ih izbjeći. Ne možeš ih blokirati. Ne možeš ih unfriendovati u stvarnom životu. Oni su svuda. U prevozu. U redu ispred tebe. Na sastancima. U porodičnim grupama na Viberu. Ima ih i među rodbinom. Često i u istoj kući. U istom krevetu, ako ti baš ne ide.

Imaju mišljenje o tvom osmijehu, tvojoj plati, tvojim cipelama i tvojoj djeci. Imaju rečenice koje nisi tražila i savjete koje nisi željela. Ulaze ti u prostor, u misli, u raspoloženje. I uvijek znaju da kažu baš ono što ti ne treba. Onako, s lakoćom.

A ti? Ti se držiš. Uzdišeš. Brojiš do deset. Ponekad do sto. Gutaš knedle. Vježbaš unutrašnji zen kao da si se rodila u tibetanskom manastiru, a ne na Balkanu. Pokušavaš da zadržiš dostojanstvo dok te neko pita: „A što se ti uvijek nerviraš?“

Ne nerviram se, druže. Ja preživljavam.
Jer znaš šta je zaista loše? Nije stres.
Loš je svakodnevni kontakt sa idiotima. A stres… stres je samo posljedica. I reakcija razuma na apsurd.