E to sam ja — sada. Ne juče, ne prošle sedmice, ne nekad kad sam bila u PMS-u ili kad je bio loš dan. Ne. Sada. U ovom trenutku. Dok pišem ovo. Pojela sam cijelu čokoladu. Sama. Do kraja. I nije mi žao.

Muž me upravo pitao: "Jesi li pojela cijelu?" Pogledala sam ga kao žena kojoj je dosta svega, pa samo klimnula glavom. Bez riječi. Jer nemam snage da objašnjavam. A i ne moram. Neka zna da sam sposobna. Da mogu da završim što sam započela. Pa makar to bila i čokolada od 300 grama.

Dijete mi u sobi crta princezu koja ima tri ruke i mačku bez lica. Netflix mi je pauziran na pola epizode. U kući haos, sudoper krcat, veš se ne pegla sam — ali ja sjedim ovdje, grickam zadnje kockice i razmišljam zašto mi je ovo bilo toliko potrebno...

Nisam ni gladna. Niti tužna. Niti mi je dan bio pretežak. Samo mi je bilo dosta svega tihog, razumnog i umjerenog. Dosta mi je grickanja badema, jer su "zdravi". Dosta mi je brojanja zalogaja. Dosta mi je uloga koje se smjenjuju — majka, supruga, radnica, domaćica, terapeut, kuvarica, krov nad glavom.

Danas sam samo žena. Odmorna, pomalo zgužvana, i luda za čokoladom. I nije mi žao.

Znaš kad kažeš "samo ću dvije kockice"? Pa te prevari sopstvena slabost. Ma kakvi. Ovo nije slabost. Ovo je revolucija u pidžami. Ovo je glasna poruka sebi: "I ja postojim."

Jer nekad, dok pokušavaš da svima budeš sve — izgubiš sebe. I onda te čokolada podsjeti. Na tebe. Na tvoje nepce, tvoje želje, tvoju tišinu dok svi nešto traže. I to ne može da ti da ni smoothie, ni jogurt bez šećera, ni ono "fitness tijelo" s Instagrama. To ti da obična čokolada. Kad si sam sa sobom i ne glumiš više ništa.

Zato, da. Pojela sam cijelu. Sama. Do zadnje. Nije ostalo ni za dijete. Ni za muža. Ni za goste, ako neko naiđe. I nije me briga.

Možda ću sutra da kukam što sam to uradila. Možda ću opet da jedem po propisu i kuvam pasulj bez zaprške. Ali danas… danas sam pojela čokoladu.

I danas sam dobro.

Ako me tražite, ne odgovaram na poruke. Imam čokoladu u stomaku, Netflix na pauzi i mir koji sam sama sebi poklonila.