Princeze iz bajki bile su kao današnje influenserke – lijepo upakovane, sponzorisane i vječno srećne dok čekaju princa s platinastom karticom.

Pepeljuga – simbol da ti život počinje tek kad te neko „odvede“ iz tvoje stvarnosti. Trnoružica – dokaz da je ženama najbolje kad spavaju, a muškarci neka vode računa o svemu ostalom. Snjeguljica – rani PR projekt muške inicijative i ženskog pasivnog čekanja.

Mene te princeze nikad nisu osvojile. Moja bajka bila je „Ružno pače“.
Jer ono nije bilo ružno. Samo je imalo peh da se rodi među kokoškama. A kokoške, znamo, ne podnose razlike. Ako si malo veći, malo čudniji, ako ne kvocaš u istom ritmu – ti si problem.

I tako ti kokošinjac iz dana u dan održava red: svi moraju izgledati isto, misliti isto i kokodakati na isti refren. Ako slučajno pokušaš da raširiš krila – proglase te čudakom, ludakom, ili još gore: „nisi timski igrač“.

Društvo danas funkcioniše po istom principu.
Škole uče djecu da budu Pepeljuge i čekaju ocjenu kao staklenu cipelu. Poslovi traže radnike koji će kao Trnoružice prespavati sve dok šef ne naiđe s poljupcem u obliku minimalca. A mreže su prepune Snjeguljica što se takmiče čije je ogledalo lagalo bolje.

I tako, dok svi sanjaju princeze i prinčeve, život prolazi u kokošinjcu.

Zato mi je „Ružno pače“ uvijek bila jedina iskrena bajka. Ona govori o tome da nisi ti problem – problem je kad te mjere tuđim metrom. Problem je kad te guraju u tuđi kalup, a ti si građen za nešto drugo.

A da bi pronašao svoje jezero, moraš imati hrabrosti da izdržiš kokoške. Njihov kljun, njihovu buku, njihovu zavist. Moraš da se praviš da te ne boli kad te pecnu, jer znaš – jednog dana, dok one budu i dalje kokodakale u prašini, ti ćeš mirno kliziti po vodi.

I to je sva bajka.
Ne princeza, ne kruna, ne princ. Samo jedno jezero i ti u svom odrazu – napokon svoj.