Stavio sam ovaj tekst u kategoriju film, a mogao sam i u bilo koju drugu, jer ovo nije priča o filmu, nego priča o društvu, sistemu i ljudima.
Gledao sam sinoć, po ko zna koji put, film "Kamiondžije ponovo voze".
To je film, urađen od drugog dijela serije "Kamiondžije". Paja i Jare, dva veterana vožnje odlaze u penziju. Taman kad treba da počne da žive (namjerno sam iskoristio ovaj izraz jer mi je jako zabavna ta ironija kako nam život počinje u njegov smiraj) nastaju problemi i moraju iznova da grade sve.
Ne plašim se da ću nekom da spojlujem film jer ako postoji neko da ga nije gledao on vjerovatno ni ne govori jezik kojim pišem pa ni ne čita tekst.
Paja kao ultimativno pošten čovjek, i Jare kao prvenstveno zbunjen nikako ne mogu da se snađu u doba tranzicije, vremenu mućki, lopova i hljeba bez motike.
Paja vraća stan jer mu ne treba pa ga smatraju ludim. Sve mušterije su mu sitni lopovi, a on odbija da sarađuje sa njima pa ne može ništa ni da zaradi.
Kradu im brod, nekoliko kamiona... a država pritiska, bake traže svoje.
Mladi neće da rade, deda Jare ih sve izdržava. Direktori javnih preduzeća postaju privatnici i izrabljivači, ali tajno, da se ne zna.
Na kraju, ostaju bez ičega i vraćaju se na početak, u smiraj života ponovo da stiču.
I znate šta je od svega najgore, što ništa bolje nije ni danas. I danas je nemoguće živjeti od penzije, privatnici izrabljuju radnike, a banke su jedine nedodirljive.
I danas se samo nepošteni snalaze, dok onaj ko čuva obraz i ne želi da se stidi sebe ostaje na dnu i biva ponižen i smatran ludim.
Pajo i Jare, ništa se nije promijenilo. Jedino, kamiondžije malo bolje žive danas. Ali ne biste vi znali to, vi ste naučili pošteno.