Ako se slučajno ne sretnemo nikada više,
Nadam se da ćeš naći sreću
I da ćeš si dopustiti da ju voliš
I da ćeš biti stvarno,
Onako iskreno,
Do neba zaljubljen.
A kada zaljubljenost prođe,
Da ćeš ju voljeti do krvi
I da si nećeš dopustiti
Da je ne pitaš ono veliko pitanje.

Ako se slučajno ne sretnemo nikada više,
Nadam se da ćeš znati
Da nikada ne tražiš savjet,
Nego nekoga tko će te slušati
I biti tu kada se posvađaš s svojima,
Kada posao krene naopako,
Kada zaspiš u pola filma,
Kada kažeš “neću”
A ipak na kraju napraviš to.
Kada naručiš kinesku,
A dogovor je bio meksička kuhinja.

Nadam se da ćeš znati
Kako te držati
I kako te smiriti
Kada ti bude kaos u glavi
I kada ti svi budu smetali,
I telefon što zvoni,
I vozač koji nije odmah krenuo na zeleno,
I sunce,
I pas koji laje,
Pa čak i ona…
I njezin glas,
I njezine lokne,
I njezino nervozno cupkanje nogom.

Nadam se da ćeš znati
Da nije zbog nje
I da si oduvijek takav
I da s tobom samo treba znati kako.

Ako se stvarno ne sretnemo nikada više…
Nadam se da te neće zaboljeti
Kada čuješ
Da i ja imam nekoga
S kime znam,
Točnije, koji zna sa mnom.
Jer znaš mene,
Vječno naopaku,
Uspavanu,
Brbljavicu.
U jednom trenu bi osvojila svijet,
U drugom cijeli dan prespavala.

Ako se ne sretnemo…
Zaboravit ću ti tvoj broj telefona,
Način na koji ti srce udara
I rupice na obrazu.

Ako se stvarno,
Stvarno
Nikada više ne sretnemo,
Nadam se da ćeš biti dobro
I da ćeš biti sretan
I da ćeš je voljeti
Do krvi!

I da ćeš si oprostiti,
Što se više nikada nismo sreli.