Postali smo arhitekte sopstvenih tišina,
oni što nacrte crtaju prstima
po zamagljenim staklima,
dok napolju grad žvaće sate i pljuje ih u sivilo.
Gradimo zidove od onoga što nismo rekli,
od gutanja rečenica koje su mogle da nas spasu,
ali smo ih čuvali kao poslednje metke u cevi
koje se nikada nismo usudili da ispalimo.
A onda se čudimo što je promaja u grudima,
što nam kroz rebra zvižde vetrovi sa istoka,
i što se zima uselila u dnevnu sobu
pre nego što je i kalendarski počela.
Tvoje odsustvo nije praznina,
nije to rupa u zidu kroz koju prolazi svetlost.
Ne, tvoje odsustvo je materijal,
težak kao beton, hladan kao mermer,
nešto od čega svakog jutra iznova krojim dane.
Ono je neka vrsta nevidljivog kaputa,
onog starog, preširokog,
koji me čuva od tuđih, površnih dodira,
od onih što pitaju „kako si“
samo da bi čuli sopstveni glas.
Zato te više ne tražim u velikim gestovima,
u buketima koji venu pre nego što ih staviš u vazu,
niti u velikim rečima koje se troše kao jeftini parfemi.
Tražim te u onom kratkom zastoju daha,
u onoj sekundi tišine pred otvaranje
nekih novih vrata,
kad ruka okleva na kvaci,
a srce se pita da li će iza praga
biti išta osim tvoje senke.
Tražim te u ritmu semafora koji se menja u prazno,
u odjeku sopstvenih koraka po mokrom betonu.
Ostaješ tamo gde se završava logika,
gde prestaju objašnjenja i počinje gola intuicija.
Tamo gde počinje onaj čudni miris asfalta posle kiše,
onaj miris koji niko ne zna da objasni,
a svi ga prepoznaju.
To je tvoj miris.
To je dokaz da su neke senke,
one koje nas prate u stopu,
mnogo stvarnije od ljudi koji prolaze pored nas,
od lica koja srećemo,
imena koja pamtimo,
i tela koja dodirujemo samo da ne bismo bili sami.
Ti si postao mera po kojoj merim sve druge.
Svaki razgovor, svaki pogled, svaku novu nadu
podvlačim pod tvoj lenjir,
i uvek ostane onaj višak, ona pukotina,
ono nešto što nedostaje
da bi svet ponovo imao smisla.
Ti nisi otišao,
ti si se samo uvukao u šavove mog postojanja,
i sada, kad god se pomerim,
osećam kako me tvoje prisustvo zateže,
podsećajući me da je najteže srušiti zidove
koje smo sami, ciglu po ciglu, od tišine podigli.

Viktorija Stojovska