Sjećam se, kao mali, nikada nisam volio jesti kesten.

Moj babo je bio neko ko se uvijek ljutio kad bih rekao da ne volim nešto od hrane.
Posebno — ako je zdravo.

Kesten stvarno nikada nisam mogao jesti.
Moj se babo s tim nije mogao pomiriti.

Kad nešto u životu ne voliš,
pa još kažeš: “ja to nikad neću”,
obično to nikad — postane itekako.

Danas, ono drugo pola mene.
Ono bolje pola.
Zvijezda što me prati.
Vjetar što me gura naprijed da ne odustanem:
ima oči boje kestena. Kosu boje kestena.

Nju volim beskrajno.
Pa sam, haman, zavolio i kesten.
Zbog nje.

To haman, koje je nekad bilo nikad,
taj kesten, danas je moja omiljena boja. Boja života. Ona.

Rodila je još jednu sebe:
tamnog tena, očiju boje kestena,
kose boje kestena,
s milion malih lokni što padaju po licu.

A ona ih nervozno sklanja i gleda u mene.

Kako da ne volim kesten?

Još obje neprestano jedu kesten.
Još nam jedan raste u avliji.
Još nam ljubav poče kad i on zrije.
Još nam ovo malo smeđe čudo dođe u jesen, s kestenom.

Kako da ga ne volim?

Kesten mi je sve.
One su mi sve.


I. O. M. ✒️