Možda smo se sudarili
na ulazu u zgradu
koja nije moja,
nije tvoja.
Tu smo, eto, tako.
Čisto radi reda.
Kozmičkog reda.
S namjerom koja nema veze
sa sretanjem jedno drugog.

Možda smo naišli
jedno na drugo
u pekari, apoteci,
na pješačkom prelazu.
Ko zna gdje sve ne.

Možda su nam se
pogledi mimoišli
u tramvaju punom ljudi.
A opet, moguće je da smo se i pogledali.
Pa onda skrenuli pogled,
jer je tvoje ili moje lice
neko zaklonio
rukavom debele zimske jakne.

Možda nisi bio siguran
da sam baš tebe gledala
u tom tramvaju.

Možda ni ja nisam bila sigurna
da je tvoj zamišljeni pogled
bio meni namijenjen.

Možda je sve to tako.
A možda i nije.

Ali kozmički red se mora ispuniti,
zar ne?

Možda si se sagnuo
da zavežeš pertle
na zimskim čizmama
u tom istom tramvaju,
prepunom ljudi,
pa ti je ispalo crveno klupko iz džepa.
Ili sam ja tek tada primjetila
da je za tvoj mali prst na ruci
vezana jedna nit
I da je za kažiprst moje ruke
vezan drugi dio te iste niti.

Možda je svaki nered
u našim životima
postepeno skraćivao
daljinu između krajeva niti,
sve dok ta daljina
nije postala toliko kratka,
da krajevi niti
nisu imali drugog izbora,
osim da se spoje.