DOBOŠARI.

Noćas sve je tiho u mojoj duši.
Samo se bude neki dobošari iz ambisa mog sjećanja.
Nekog dubokoumnog nećkanja.
I nekog vremena što prođe poput treptaja.

I evo ništa, kao nekad po glavi vrtim neke drugačije paradigme.
Služim se svačim i svime
Samo da me karma ne stigne.

Opet sam pokleknuo pod utiskom sjećanja
Mani se ti takvog borca
A ti mila moja ostat ćes zazidana u zidinama moga dvorca
Što u moje misli si ušetala ko' po iglama
Vječno spavaj među hladnim ciglama.

I opet ne spavam.
A sitan sat curi...
Bučnim dobošarima pridružuju se trubaduri.
I razmišljam.
Ljudi su neke ideale preobrazili u samo puki hir.
Pa sad tu u sebi je krvavo ispisan duševni mir.
Život kao neslana šala majke prirode.
Sudbina kao tek obična floskula.
Al kad sve to nestane opet se stvori neka nada ,
Iz najsitnijih molekula .

Sve je to uredu,
Utihni svirače i sav taj cirkus .
Pusti dušu da odhibernira ciklus.
Mirno spavaj dušo .
Oči nek' se sklope same.
Čekajući nove dane,
Kad će opet da te rane.