Ova poema je introspektivni prikaz tuge, samoće i emocionalne borbe koja ostaje nevidljiva drugima. Glavni motiv je lažna izjava „Dobro sam“, koja skriva unutrašnji bol i ranjivost, naglašavajući kako ljudi često maskiraju svoja prava osećanja da ne bi opteretili druge ili otkrili sopstvenu slabost.
Dobro sam.
kažem.
kao da reč može
da zaustavi lom
koji ne pravi buku.
Dobro sam.
a znam da te lažem
ne zato što želim,
nego zato što ne znam
kako da budem iskrena
a da ne zaboli još više.
Dobro sam.
i kada nisam,
ti to ne smeš znati.
Jer postoje tuge
koje ne traže svedoke,
i rane
koje se brane ćutanjem.
Iz škrinje sećanja
izvučem neki od tvojih zagrljaja,
pa njime dušu ogrnem,
kao starim kaputom
što još uvek miriše
na dane kad sam bila cela.
Da se ne prehladi
na promaji samoće
koja ume da duva
kroz sve što je ostalo nedorečeno.
Dobro sam.
ponavljam,
kao molitvu bez vere,
kao naviku
koja me drži uspravnom
dok se iznutra krunim.
Naučila sam
da se osmeh nosi
kao zakopčan kaput
do grla,
da ne izleti nijedan uzdah
koji bi te vratio.
Jer ako se vratiš…
šta onda?
Hoću li opet učiti
kako da te gubim?
Zato ćutim.
zato slažem
i sebe i svet.
Dobro sam
dok u sebi
tiho umirem na rate,
i svaku noć
ponovo sastavljam
ono što sam bila
pre nego što si postao
moje merilo tišine.
Dobro sam.
bar onoliko
koliko čovek može biti
kad mu nedostaje
ono što ne sme da traži.
Viktorija Stojovska
