Bilo je to ljeto 1996. Tek nekoliko mjeseci nakon kraja rata. Moja familija i ja smo bili među povratnicima, kako su nas nazivali ljudi koji su naselili kuće naših komšija koji su ubijeni u ratu ili su otišli u drugi grad ili zemlju da ne bi bili ubijeni.

Kad smo odlazili iz naše porodične kuće u ratu, babo je stavio veliki i težak gvozdeni katanac na vrata, okrenuo se prema mojoj starijoj sestri, mami i meni i rekao: „Vratićemo se, ako Bog da. A kad se vratimo, ova kuća će čekati samo nas. Vidjećete.“ I tako je nekim čudom i bilo. Naša kuća je čekala da joj se vratimo. Katanac je zahrđao i na njemu se vidjelo nekoliko rupa, pa smo shvatili da je neko pokušao da ga razbije da bi ušao. Ali katanac se nije dao. I na fasadi na zidovima kuće je bilo rupa i staklo na prozoru u dnevnoj sobi i kuhinji je bilo razbijeno. Ja sam tada imao sedam godina i najviše sam se plašio da mi neko nije uzeo moj plastični vozić sa sedam vagona. Srećom, vozić je i dalje bio tu gdje sam ga i sakrio. Ispod kreveta u mojoj spavaćoj sobi.

Bilo je čudno vratiti se, iako je prošlo samo nekoliko mjeseci. Dok smo bili u kampu, čuli smo da su se u kuće nekih komšija u selu doselili drugi ljudi i da se oni više ne mogu vratiti u kuće gdje su prije živjeli. Bojao sam se da će se neko drugi igrati s mojim vozićem. Ili još gore. Razbiti ga od neki kamen napolju ili izgubiti neki od vagona.

Moja sestra i ja smo trebali početi školu u septembru. Brinuo sam za svoju sestru. Nije bila ista kao prije rata. Prije rata je bila stroga i djelovala mi je neustrašiva. Ja se nikad nisam bojao mame i babe, ali jesam svoje starije sestre kad uzme tanki prut u ruke. Kad smo se vratili nazad u porodičnu kuću, bila je tiha i plašljiva. Krenula bi da se sakrije na svaki glasniji šum. Zato sam ja htio biti hrabriji.

Tako nam je jednog predvečerja kad smo se igrali fudbala lopta završila u polju kukuruza. Mama i babo su nam zaprijetili da tu ne zalazimo, barem ne dok se situacija malo ne stiša i odrasli ne provjere svaki komad zemlje da nema mine, oštrih predmeta ili leševa.

To nam je bila jedina lopta koju smo imali. Babo je sljedeće sedmice trebao ići u trgovinu u grad, pa smo mu tada mogli reći da nam kupi novu loptu. Ali sljedeća sedmica mi se činila previše dalekom.

Prošetao sam polako do visokih stabljika zelenog i još uvijek nezrelog kukuruza.

„Amare, vraćaj se ovamo! Ubiće te mama i babo ako odeš u kukuruz!“, povikala je moja sestra iza mojih leđa.

„Brzo ću. Neće mi ništa biti.“, okrenuo sam se i rekao joj. Htio sam pokazati da mogu biti hrabar i za sebe i za nju. Ili bar hrabar za ono što sam tada mislio da je hrabrost.

Stao sam na neobično meku zemlju u kojoj su bile stabljike kukuruza. Šetao sam gazeći polako i pažljivo zagledao svaku stabljiku ne bih li pored neke vidio svoju fudbalsku loptu. Činilo mi se da u tišini kukuruza mogu čuti svoje srce kako glasno kuca.

Mrak je već polako počeo padati. Odjednom je ispred mog lica proletio jedan svitac. Činio mi se preblizu mog nosa, pa sam mahnuo rukom da bih ga otjerao.

„Šta to radiš? Otjeraćeš ga!“, rekao je najljepši glas koji sam ikada za svojih tadašnjih sedam godina čuo.

Okrenuo sam se i nekoliko koraka iza sebe vidio djevojčicu s dugom plavom kosom vezanom u dvije pletenice i u bijeloj haljini s krupnim plavim cvjetovima do ispod koljena. Gledala me je ljutito nekoliko trenutaka, a potom prošetala pored mene u potrazi za svicem kojeg sam ja otjerao.

„Prljava ti je haljina.“, ne znam ni sam zašto sam to rekao. Samo je izašlo iz mojih usta. Vidio sam da joj je malo zemlje na haljini kod koljena.

Ponovo je pogledala mene namrštenih obrva, pa u haljinu. Sagnula se i prstima prešla preko koljena.

„Mora da sam je uprljala dok sam čekala.“, rekla je sada nježnijim glasom.

„Šta si čekala?“, pitao sam je znatiželjno.

„Svice.“, odgovorila mi je.

Sada je i ona mene gledala znatiželjno svojim krupnim zelenim očima. Skoro kao da nije treptala. Skrenuo sam pogled s nje na zemlju i vidio svoju loptu.

„Ti nikad nisi čekao svice?“, pitala me je.

„Ja...“, zbunio sam se. Bilo me je stid. Na samu pomisao narandžastih i smeđih pjegica na njenom licu, činilo mi se da moje lice postaje crvenije.

„Ti šta?“, pitala me je. „Progutao si jezik?“

„Ne. Nisam progutao jezik. Ja nikad nisam čekao svice.“, rekao sam joj i sagnuo se da dohvatim svoju loptu. Bila je prljava od zemlje.

Približila mi se i uzela mi loptu iz ruke. Skinula je zemlju sa nje svojim rukama i dala mi je kad je bila čista.

„Kako se zoveš?“, pitala me je.

„Amar.“, rekao sam joj.

„Ja sam Svjetlana.“, rekla mi je i pružila mi ruku. „Drago mi je.“

„I meni.“, rekao sam joj.

„Koliko imaš godina, Amare?“, pitala me je.

„Sedam.“, rekao sam joj. „A ti?“.

„Devet.“, odgovorila mi je. „Znaš šta, Amare?“

„Šta?“, pitao sam je.

„Ti ćeš odsad sa mnom svaku veče tražiti svice. Može?“, pitala me je.

„Može.“, rekao sam joj i ponovo smo se rukovali. Između nas su proletjela dva svica. Svjetlana se nasmijala.

Bio je to smijeh koji sam vrtio u svojoj glavi kao pjesmu kasnije te večeri i svake druge večeri dok bih se igrao sa svojim vozićem, za večerom i dok me je majka kupala.

Ja i Svjetlana smo bili nerazdvojni. Skoro svaku veče smo se sastajali u polju kukuruza i čekali da izađu svici i polete.

Jednom, dok smo sjedili na zemlji da ih ne bismo uplašili, rekao sam Svjetlani: „Mama kaže da ste ti i tvoji ubijali moje i da se ja ne bih trebao družiti s tobom.“

Naslonila je glavu na koljeno i zamišljeno gledala u zemlju. Za to vrijeme, ja sam brojao koliko narandžastih pjegica ima na kojem obrazu, a koliko smeđih.

„Je l' i to isto misliš?“, pitala me je.

I ja sam spustio pogled ka zemlji.

Svjetlana je samo ustala i otrčala iz polja kukuruza.

Nekoliko narednih noći sam dolazio u polje kukuruza tražeći Svjetlanu i svice, ali nije bilo ni Svjetlane ni njenih svitaca. Ili ja nisam čekao dovoljno pažljivo i strpljivo, kao što bi to Svjetlana radila. Bilo mi je žao zbog onog što sam joj rekao. Ali to sam čuo za stolom za večerom od svojih.

Jedne večeri, bio je kraj mjeseca avgusta i znatno svježije napolju nego inače, šetao sam poljem kukuruza i osluškivao melodiju koja se čula s terase jedne od komšijskih kuća. Pratio sam jednog svica koji se pojavio u njegovom letu. Nekoliko koraka ispred mene stajala je Svjetlana. Ovaj put joj kosa nije bila vezana u pletenice, ali je i dalje bila u svojoj bijeloj haljini sa krupnim plavim cvjetovima. Gledala me je i nježno se smijala.

„Svjetlana?“, rekao sam joj kao da nisam vjerovao da je to ona.

„Pazi da se ne izgubiš u kukuruzu.“, rekla mi je smješeći se.

Došetali smo bliže jedno drugom.

„Tražio sam te. Čekao sam svice.“, rekao sam joj.

„I jesi li našao nekog svica?“, pitala me je.

Odmahnuo sam glavom.

„Nije bilo tebe, pa nije bilo ni svitaca.“, rekao sam joj. „Gdje si bila?“, pitao sam je.

„Sve vrijeme u bolnici. Bila sam bolesna. Imala sam visoku temperaturu.“, rekla mi je ozbiljnim glasom i ozbiljnog lica, kao onda kada smo se prvi put sreli u kukuruzu.

„Jesi li sad ozdravila?“, pitao sam je zabrinuto.

Klimnula je glavom potvrdno. Izdahnuo sam s olakšanjem.

„Hoćemo li opet zajedno tražiti svice?“, pitao sam pun nade da ćemo se opet sastajati u polju kukuruza.

Dobila je neki tužnjikav izraz lica.

„Znaš Amare, svici nestaju kad završi ljeto.“, rekla mi je.

„Šta to znači?“, pitao sam je.

„Znači da ne vole hladnoću. Nećeš nijednog svica vidjeti ovdje zimi.“, rekla mi je mirno.

„A ja i ti?“, pitao sam odmah. „Ja i ti ćemo se vidjeti ovdje i zimi, je l' da?“.

Odmahnula je glavom i skupila usne.

„Selim se. Odlazimo odavde.“, rekla mi je.

„Aha. A gdje?“, pitao sam je.

„Idemo u Češku.“, rekla mi je.

„A kad?“, pitao sam.

„Sutra ujutru rano.“, rekla mi je. „Došla sam da se pozdravimo.“

„Aha. A je l' ta Češka blizu? Mislim, hoćemo li se moći vidjeti bar vikendima?“, pitao sam je.

Odmahnula je glavom.

„A ljeti?“, pitao sam ponovo.

„Amare, ja i ti se vjerovatno nikad više nećemo vidjeti.“, rekla mi je mirno i nježno.

„Aha. A zašto?“, pitao sam.

Slegnula je ramenima.

„Valcer.“, rekla je i prišla mi korak bliže.

„Šta?“, pitao sam je, dok mi se želudac grčio od pomisli da ona sutradan odlazi i da se nikada više nećemo vidjeti.

„Svira valcer na radiju. Pustio je jedan komšija na svojoj terasi.“, rekla mi je. „Znaš, večeras i svici igraju valcer jedni s drugima. Posljednji valcer za ovo ljeto.“

„A zašto igraju valcer?“, pitao sam je i počeo češati krajeve očnih kapaka, jer mi se činilo da me suze koje naviru žuljaju.

Nasmijala mi se.

„Opraštaju se jedni od drugih. Za slučaj da se više nikad ne vide.“, rekla mi je.

Prva suza mi je potekla niz obraz, pa sam zatvorio oči da spriječim i druge suze da teku. Da Svjetlana ne vidi da plačem.

„Je l' to plačeš?“, pitala me je.

Čuo sam šuštanje grančica i zemlje i znao da mi je prišla korak bliže. Osjetio sam njen slatkasti dah u nosu. Dah joj je mirisao na mješavinu jagode i lubenice.

„Ne plačem. Ja nekad volim ovako da stojim i odmaram oči.“ rekao sam pokušavajući što čvršće stisnuti oči.

Čuo sam njen smijeh. Bio je iskren i topao. Kao jedna od posljednjih ljetnjih večeri.

„Ako ne plačeš, onda otvori oči.“, rekla mi je.

Otvorio sam ih. Suze koje su se gomilale između mojih stisnutih očnih kapaka su krenule u trku koja će se prije spustiti niz padinu mog dječačkog obraza.

Pošto je Svjetlana bila za nekoliko centimetara viša od mene, blago se sagnula i poljubila me u usta. Bio je to moj prvi poljubac i sedmogodišnji ja nisam znao gdje su mi noge, a gdje kukuruz.

„Šta radiš kad znaš da će svici da odu?“, pitao sam je, dok su mi se krajevi usana punili suzama i slinom.

„Pogledaš u nebo i gledaš kako se polako stapaju s plavom. A neki ostanu na nebu malo duže. Pa budu kao zvijezde.“, šapnula mi je.

„Hoću.“, rekao sam joj.

Odmakla se korak od mene.

„Svjetlana...“, počeo sam zamuckivati. Htio sam joj reći da mi je simpatija i da se bojim da se nikad više neću zaljubiti. Umjesto toga, rekao sam joj samo: „Sretno.“

„Sretno i tebi, Amare.“, rekla mi je i udaljila se za još jedan korak od mene. Pa onda još jedan i još jedan. I sve tako.

Pogledao sam u nebo. Slagala me je. Nijedan svitac nije igrao valcer na nebu. Svi su otišli za njom. I gasili svoje male fenjere jedan po jedan.