Idi njoj...
Idi ako moraš,
ako njene ruke traže tvoje
one što su nekada bile moje.
Idi… ali znaj,
ja sam te već dala
više nego što sam te imala.
Ja sam ti celu sebe dala,
više nego što je srce smelo da čuva,
više nego što je duša mogla da izdrži.
Dala sam ti jutra,
kada sunce nije još stiglo da te zagrli,
dala sam ti tišinu noći,
kada su zvezde šaputale tvoje ime,
a ja sam samo slušala i molila se
da ostaneš makar u mom snu.
Dala sam ti svoje ruke,
da te drže i kada ne znaš da si sam,
dala sam ti svo strpljenje,
svaki dah nade koji mi je još ostao,
dala sam ti osmehe koje nisam nosila,
dala sam ti suze koje sam sakrivala
da te ne opteretim svojom slabosti.
I sada…
I sada ideš,
kao da sve što sam dala
nikada nije postojalo,
kao da ljubav nije težila ka tebi
u svakom mom treptaju,
u svakom udahu,
u svakom pogledu.
Idi…
Ishodi u njene ruke,
i daj joj ono što sam ti već dala,
ali znaj da ti više ne mogu dati sebe.
Jer ja sam dala sve
više nego što sam imala,
više nego što sam smela,
više nego što je bilo ljudski moguće.
I kad te bude doticala,
i kad ti budeš šaptao ljubav
koju sam ti ja već šaptala,
seti se…
To je bila moja pesma,
moja tišina,
moja krv i moj dah.
Idi ali nemoj misliti
da ostajem prazna
ostajem snažna, iako slomljena,
ostajem tu, u svojim delovima,
koji više nisu tvoji,
ali jesu moji.
I dok ideš,
dok tvoje ruke traže ono što je već moje davno prošlo,
seti se ja sam živela ljubav
punim plućima,
više nego što si ti mogao da primiš,
više nego što je svet mogao da vidi,
više nego što sam ikada imala.

Viktorija Stojovska