Da mi je neko pričao,
ja mu lahko ne bih vjerovao
da džennetske bašče prebivaju u ljudskom oku.

Ruže iz čijih mehkih pupoljaka sipa najslađi med,
valovi u kosi što sa sobom donose priče iz najdavnijih dana,
tamo odakle je sve počelo.

Ruke koje grle siročiće i hodočasnike
ispucalih peta i krvavih stopala od zemlje i puta.

Srce koje poriče svaku zavist i lažnu dobrotu,
što sija samo kad je tuđe oči gledaju,
da pokaže da je dobra.

Ja nemam više gordosti ni žuči u sebi
otkad tebe upoznah.

Džennetska baščo iz mojih snova,
svi moji snovi rađaju se i umiru u tebi.

Ja voljno hrlim da poljubim krilo tvoje i stopala tvoja.

Rob sam tvojih mirisa i tvojih stihova.

Najljepšu poeziju,
što smrtnika na sedždu bi spustila,
pišeš samo svojim očima.

Ja u tvojoj duši našao sam svoje čistilište.

A kada ruke svoje, dušu i pamet svoju,
odriješim svih dunjalučkih konaca,
ja žedan i umoran pašću ti na sedždu još jednom
da pružiš mi kap vode i mira
iz očiju tvojih i tvog dženneta.