Mislim da već dva dana ili sata pada kiša. Upravo sam se izvukao iz zamrzivača i gledam da li mi se primila vrba. Kupio sam je u kiseljačkom rasadniku prije tri dana i činilo mi se kao da je prodavačica imala nešto protiv mene. Mislim da mi je uvalila loš rasad jer je shvatila da sam iz Fojnice.

Nije život dosadan.

Kod mene je uzbudljivo kao u Marakešu. Ciceron mi je bio na nogama do maloprije; po njemu prašina i kraste, bilo je očito da je donedavno spavao u pepelu, najvjerovatnije u nečijem dimnjaku. Sreća. Ne bi valjalo da su ga ajkule uhvatile na ulici. Čuo sam od komšije da je nedavno jednu uhvatio pomoću letećeg zmaja na kojeg je stavio mrežu plivaricu. Sad su ribolovna područja, mešćini, i u zraku. Nana više ne mora koristiti hodalicu da bi se spustila do rijeke; sad samo izađe na balkon i njen kit joj doleti nadomak ruke i pojede šta god ona drži u ruci. Jedino ne voli mišiji otrov.

I meni je lakše. Sad me više neće izjedati punoglavci i puževi čim kročim iz kuće. Mali Žabonjić mi više neće skakati s jednog ramena na drugo dok njegov sin, polupunoglavac, cucla moju nogu i lijepi po meni vrele bale. Kako su samo ljepljive. Najgore je to što kad se zakači, ne pušta danima, sve dok ne pocucla toliko mog soka da eksplodira.

Toplo je i baš mi je teško disati. Baš je vlažan zrak.

Nemam više grijača za noge i moram se pod hitno snaći. Otići ću do podruma, do svoje ajkule. Možda joj je u međuvremenu novi ud narastao, još jedan kojeg mogu odsjeći. Taman da me njen sok grije i prehrani za narednu noć.