Kad duša nađe svoj mir,
ne desi se to naglo.
Ne dođe kao oluja
niti kao glasna sreća.
Dođe tiho,
na prstima,
posle svega
što je bolelo predugo.

Kad duša nađe svoj mir,
više ne traži objašnjenja.
Ne vraća se unazad
da proveri
šta je moglo drugačije.
Pusti pitanja
da ostanu bez odgovora
i u tome prvi put
odahne.

Tada prestaneš
da se boriš sa sobom.
Ne kriviš više srce
što je volelo previše,
niti sebe
što si ostajala
i kad je bolelo.

Kad duša nađe svoj mir,
oprostiš.
Ne zbog drugih,
već zato što umor
više nema gde da stane.

Oprostiš rečima
koje nikad nisu izgovorene.
Oprostiš tišinama
koje su te lomile.
Oprostiš sebi
što si verovala.

I ne,
ne zaboraviš.
Samo prestane
da boli isto.

Kad duša nađe svoj mir,
prošlost izgubi moć
da te vuče za rukav.
Sećanja postanu
mekša,
manje oštra,
kao fotografije
koje više ne plaču
kad ih pogledaš.

Tada naučiš
da ne moraš
uvek biti jaka.
Da je snaga ponekad
u odustajanju.
U puštanju.
U tome da ne spasavaš
ono što tebe guši.

Kad duša nađe svoj mir,
srce kuca sporije,
ali sigurnije.
Više ne preskače
na pomen nekog imena.
Više ne drhti
na stare mirise.

Učiš da dišeš
punim plućima.
Da sediš u tišini
bez straha.
Da budeš sama
a ne usamljena.

Kad duša nađe svoj mir,
ljubav dobije
drugačiji oblik.
Više nije molba.
Nije čekanje.
Nije nada koja boli.

Postane izbor.
Postane mir.
Postane dom
u tebi.

I shvatiš
nisi izgubila ono što je otišlo.
Dobila si sebe.

Kad duša nađe svoj mir,
više se ne boji
da ostane.
Ni da ode.

Samo ostane
tamo gde je tišina
najiskrenija.

Viktorija Stojovska