Ova poema govori o duši koja intuitivno pronalazi put do voljene osobe. Bez pitanja, bez sumnje, ona zaluta tamo gde pripada. Kroz nežne slike i tišinu, izražava se osećaj povezanosti, mira i istine, jer kada duša zaluta kod tebe, to nije greška, već povratak.
Kad duša zaluta kod tebe,
Kad duša zaluta kod tebe,
ne pita zašto,
ne traži dozvolu ni smer.
Samo krene
nevidljivim stazama koje srce pamti,
a razum nikada nije ni razumeo.
Provuče se kroz tišinu dana,
preskoči zidove ponosa
i zaobiđe sve razloge
koji su nas nekad delili.
Stigne u trenutku
kad si pomislio da si sam.
Kad si zaboravio
kako je to biti pronađen
bez da išta kažeš.
Dođe kao vetar
što miriše na poznato,
kao pogled
što ostane duže nego što treba,
kao pesma
koju nisi čuo godinama,
a ipak znaš svaku reč.
Kod tebe,
moja duša ćuti.
Ali ta tišina nije prazna.
U njoj kuca ceo svet,
svi susreti koje nismo stigli da imamo,
sve reči koje nismo izrekli,
a koje su ipak žive među nama.
Kad duša zaluta kod tebe,
to nije greška.
To je priznanje.
Da negde, u tebi,
postoji dom bez zidova,
gde mogu da budem ja.
Gde lutanje prestaje.
I sve ima smisla.
