Tridesetogodišnja Amna, sjedila je za velikim, porodičnim stolom u kuhinji, sa svojim tridesetčetverogodišnjim suprugom, Tarikom.

Nisu pričali. Samo su stavljali zalogaj po zalogaj u usta.

Tarik bi povremeno pogledao Amnu i Amna njega.

Dok bi Tarik zaustavio pogled na Amni nekoliko sekundi, Amna bi svoj brzo preusmjerila na tanjir, pribor za jelo i čašu jogurta ispred sebe.

Ili bi pogledom otišla malo dalje. Na luster na plafonu ili fotografije malog djeteta, djevojčice, koje su bile posvuda po policama i zidovima. Na fotografijama, bila je ista djevojčica, u različitim periodima svog odrastanja.

Kao novorođenče, u rukama znatno mlađe Amne, koju grli znatno mlađi Tarik; Kao beba koja puzi, hoda, jede i pokazuje igračku osobi koja je fotografiše; Kao djevojčica u vrtiću; Đak u prvom razredu osnovne škole; S medaljama na takmičenjima; Na maskenbalu.

Ispod jedne od fotografija djevojčice sa svog rođendana, pisalo je: Sara.

Za stolom su bile dvije stolice, na kojima su sjedili Amna i Tarik i treća stolica, na kojoj niko nije sjedio.

Stolica je bila odmaknuta od stola i činilo se da će svaki trenutak neko doći i pridružiti se Amni i Tariku za stolom. Na stolu, ispred te iste stolice, bio je tanjir sa dvije kriške visokoproteinskog, crnog ljeba, sa sjemenkama. Na jednoj kriški hljeba, bili su izdrobljeni avokado i jedno jaje, a na drugoj crni krem. Pored tanjira, bile su čaše jogurta i soka od narandže.

Amna je nekoliko puta pogledala u praznu stolicu. Pogledao je i Tarik.

Tarik se nakašljao, pa obrisao usta papirnom maramicom.

„Ja sam završio doručak. Obećaj mi da ćeš danas zvati svoju majku da bude s tobom, dok se ja ne vratim s posla.“, rekao je mirno i zadržao pogled na Amni nekoliko trenutaka.

Amna je odmahnula glavom.

„Dokle ćeš me gledati kao bebu? Mogu se sama brinuti za sebe.“, rekla je Amna i zagrizla tost s crnim kremom.

„Ne sumnjam ja da se ti možeš brinuti sama za sebe. Biće ti dosadno. Na to mislim. A nisi izašla, niti se čula s prijateljicama dugo. Nek' ti barem mama pravi društvo.“, rekao je Tarik i ustao.

Prišao je Amni, koja je još uvijek sjedila za stolom i jela. Poljubio je u kosu. Amna je zatvorila oči nekoliko sekundi, pa ih ponovo otvorila i nasmijala mu se.

„Čekaj da te ispratim.“, rekla je Amna i krenula ustati sa stolice.

Tarik je nježno pomazio po ramenu.

„Neka. Završi ti s doručkom. Vidimo se kad stignem s posla danas. Ako ti treba bilo šta, zovi me. Važi?“, pitao ju je Tarik.

„Važi se. Ne brini.“, rekla je Amna i nasmijala mu se.

Tarik je krenuo uzeti jedan od dva tosta s tanjira iz kojeg niko nije jeo.

„Ostavi! To je za Saru, kad se vrati kući.“, rekla je Amna.

Tarik je otpuhnuo, pa se nasmijao Amni. Mahnuo joj je, obukao jaknu, uzeo svoju radnu torbu i izašao.

Amna je ostala da gleda za njim nekoliko trenutaka.

Čim je čula da se zatvaraju ulazna vrata, ustala je sa stolice i otišla na gornji sprat stepenicama.

Prišla je vratima sobe na kraju hodnika na spratu i nekoliko sekundi se zadržala ispred vrata, gledajući u pod. Kao da osluškuje. Podigla je ruku, kao da želi pokucati na vrata. Krenula je da pokuca, pa je spustila ruku. Udahnula je i pažljivo otvorila vrata.

Bila je to soba za djevojčice.

Zidovi su bili ofarbani u boju breskve i većina stvari je bila u roze ili narandžastoj boji.

Amna je prišla i prstom dodirnula korice knjiga, koje su bile posložene na radnom stolu.

Prišla je i hvataču snova, koji je visio pored prozora. Amna je puhnula u njega i njegova pera i roze i bež perlice su se počele pomicati. Amna je nekoliko trenutaka posmatrala hvatač snova i držala prste u zraku, čekajući da joj pera hvatača snova dodirnu prste. Niz obraz joj se skotrljala jedna suza.

Na krevetu, ispod prozora, bila je dječija pidžama. Amna je sjela na krevet i pomazila rukave pidžame. Legla je na krevet i približila pidžamu svojim grudima.

Na polici, pored kreveta, bila je uramljena fotografija iste one djevojčice, čije su uramljene fotografije bile i na zidovima i policama u kuhinji i dnevnom boravku.

„Ne da tebe mama nikome, Saro mamina.“, promrmljala je Amna i zatvorila oči.

Probudili su je glasovi na donjem spratu. Muški i ženski.

Otvorila je oči i polako se pridigla, i dalje držeći dječiju pidžamu u rukama.

U dječiju spavaću sobu su ušli Tarik i Amnina mama. Tarik je odahnuo s olakšanjem.

Amnina mama je čučnula pored nje i pomazila je po koljenu.

„Što se ne javljaš, mamino? Sto puta sam te zvala.“, pitala ju je majka zabrinuto.

„Zaspala sam u Sarinoj sobi. Ostavila sam telefon dole. Nisam čula da me zoveš.“, promrmrljala je Amna, još uvijek sanjiva.

„Hajmo u dnevnu, Amna. Ne prija ti da dugo budeš ovdje.“, rekao joj je Tarik i pružio joj ruku.

„Šta ti znaš šta meni prija? Biću u djetetovoj sobi koliko god hoću.“, rekla je Amna iznervirano.

„Neka, Amna sine. Nemoj. Vidiš koliko se brine za tebe. I on je dotrč'o s posla da vidi jesi li dobro.“, rekla joj je mama.

„Ne mora niko trčati. Neka mi se samo vrati moja Sara.“, rekla je Amna i krenula ustati i dalje držeći dječiju pidžamu u rukama, blizu sebi.

Amnina mama ju je rastuženo pogledala.

„De, ostavi tu pidžamu, mamin sine. Hoćemo malo kasnije da spakujemo ovo zajedno? Nek' Tarik odnese u crveni križ, ha?“, rekla je Amnima mama.

„Šta da odnese u crveni križ? Kad se moja Sara vrati kući...“, Amna nije stigla reći do kraja, kada ju je Tarik prekinuo.

„Amna, neće se vratiti! Prihvati više. Sara se nikada više neće vratiti kući! Sare nema više.“, rekao je Tarik bijesno.

Amna ga je nekoliko trenutaka samo posmatrala.

Tarik je slegnuo ramenima i krenuo da je zagrli.

„Izvini, molim te. Nisam htio...“, rekao je Tarik. Imao je bolan izraz lica. Odmah je zažalio to što je rekao i ton glasa kojim je to rekao.

Amna ga je odgurnula od sebe.

„Lažeš! Svi lažete! Sara nikad ne bi ostavila svoju mamu. Ne bi to svojoj mami nikad uradila.“, vikala je Amna kroz plač, odgurujući i svoju majku i Tarika.

Amna je sjela na pod i briznula u plač, zaronivši lice u dječiju pidžamu.

Majka ju je zagrlila i zaronila svoje lice u Amnino rame. I ona je plakala.

„Ljubi te majka, sine. Proći će. Ne cijepaj sebi više dušu, molim te.“, govorila je Amnina mama kroz plač.

„Mama, ja sam vozila. Ja sam kriva...“, govorila je i plakala Amna. „Ja sam kriva što se moja Sara nikad više neće vratiti kući.“

I Tariku se nekoliko suza skotrljalo niz obraze. Sjeo je na pod pored Amne i poljubio je u kosu.

Na polici, s druge strane kreveta, stajala je Sarina osmrtnica.

„Preselila je na ahiret u devetoj godini života...“