Postoje tuge, prkosni branioci neostvarenih i nedosanjanih snova. One su uvijek tu – bolan podsjetnik, neumorni čuvar zaborava, sidro u moru nemogućih želja, oštri šamari sudbine.

Koliko god pokušavala da ih odagna, taj kamen koji je nosila sa sobom nikada nije nestajao. Spoticala se pod njegovom težinom, padala, grebala koljena, ostajala modra i iscrpljena. On ju je vukao unazad, obarao na nos, ali svaki put bi ustala, ponovo ga podigla i drhtavim nogama nastavila dalje.

Neke tuge je teško objasniti. Bile su dio nje, toliko prisne da više nije bila sigurna da li uopšte želi da ih se oslobodi. Vremenom su postale njen identitet, ono što jeste u sopstvenim očima. A taj kamen? Oh, kako je samo bio težak… ali ga je i dalje nosila. Svako jutro bi ga ugledala čim otvori oči, revnosno ga podigla i ponjela sa sobom. Dan za danom, godina za godinom, postajao je sve veći, sve teži.

Ali, nekim čudom, njoj je postajalo sve lakše da ga nosi.
Sve je stalo u jednom trenutku. Zastala je. Uspravila se. Kamen je pao s njenih leđa – sporo, kao da njegovo padanje traje čitavu vječnost. U tom trenutku, svjetlost je presjekla tamu, a uši su joj ispunili zvukovi pucanja.

Njen kamen više nije bio isti.

Pred njom su sada ležali njegovi rasuti dijelovi – više nije bio ogroman, ni težak, ni nepobjediv. I taman kada bi neko pomislio da će ga prezrivo pogledati, okrenuti se i otići, bol joj se skupio u grudima. Oči su zasuzile. Osjetila je neopisivu prazninu. Gubila je dio sebe.
Okrenula se ka razbijenim dijelovima svog kamena. Znala je – ne može, ne smije ih ostaviti. I tada su, kao po nekom neizgovorenom pravilu, ti kamenčići pohrlili ka njoj.

Nije se bojala.

Pa šta su oni naspram one gromade koju je nekada nosila?
Podigla je jedan, zatim drugi, pa treći. Posmatrala ih pažljivo, proučavala ih. Nositi ih sve odjednom bilo bi teško, ali nije željela da ih se odrekne.

Bacila je jedan uvis. Pa drugi. Pa treći. Svaki od njih je hvatala i ponovo bacala – sve spretnije, sve lakše. Počela je da žonglira.

A sljedeći korak dobrog žonglera?
Počinje da hoda.
I hodala je.
Žonglirajući svojim kamenčićima, koračala je naprijed.

Samo… pitala se – šta bi se dogodilo kada bi dopustila svom pogledu da odluta u daljinu?