Govorio bi: “U naše vrijeme nije se biralo. Jeli smo šta ima. Kesten bi nam bio najbolji slatkiš.”
Nije volio kad ne jedem kesten, a ja ga nisam podnosio. Često bi mi pričao:
U staro limeno lonče nana bi svakom od njih stavila po jedan.
Bilo ih je puno braće i jedna sestra.
Srca su im šuštala kao kesten dok se kuhao u loncu.
Kad se skuhaju, svako bi dobio po jedan.
Onako vruće, pokušavali su ih guliti, tražeći najbolji i najbrži način.

Kad god to priča, osjetim kako mu glas treperi. Kesten mu miriše na djetinjstvo. Na dom. Na majku.
Meni kesten nikada nije imao ni dobar ukus, ni miris.
On je samo dobar glumac. Učitelj života.

Sakriven u bodlje, odbija.
A ispod njih – najljepša nijansa smeđe, i još dublje – najmekše, nespremno za odbranu, srce.
Možda ga nisam volio jer sam mu previše nalik.
Treba ga štititi.
Nije džaba u oklopima. Ima on svoje razloge.

Prošlo je mnogo godina otkako me babo zadnji put tjerao da pojedem kesten.
Govorio je: “Pojedi barem jedan, neće ti ništa biti.”

Danas, kad njega više nema, niko ne pravi kesten.
Ali ja i dalje osjetim njegov miris.
Nije više ružan kao prije — sad više boli.

Vidim mu boju.
Čujem babu kako me moli da probam barem jedan.
Krene mi suza.
I ona miriše na kesten.

Da mi je samo jedan – i zagrljaj. I dan. I poljubac. I utjeha. I kesten.



I. O. M. ✒️