Prvi simptom je uvek tišina,
ona gusta, lepljiva,
što se taloži po uglovima sobe
kao prašina koju nijedno provetravanje
ne može da izbaci.
Zatim dolazi tahikardija
na svaki zvuk sličan tvom koraku,
kratak spoj u sinapsama
kad god u gužvi ugledam kaput iste nijanse kao tvoj.
To je objektivni nalaz:
zenice proširene od traženja,
ruke hladne kao mermer
i taj specifični tremor
u glasu kad me pitaju „šta ima novo“.
Moja anamneza je duga i puna pogrešnih procena.
Verovala sam da će vreme delovati
kao antibiotik širokog spektra,
da će spržiti svaku bakteriju
tvog prisustva u mojim mislima.
Ali nedostajanje je virus koji mutira,
prilagođava se svakom novom danu.
Na rendgenskom snimku mojih noći
vidi se tvoja senka,
fiksirana za moja rebra
kao metalna šipka nakon teškog loma.
Lekari bi rekli da je prognoza neizvesna,
da su vitalni znaci stabilni,
ali da je duh u stanju hibernacije.
A ja znam da je ovo klinička slika koja se ne menja,
stanje u kojem je bol postao jedini dokaz
da sam još uvek živa.
Šminkam bledilo lica bojama koje si nekada voleo,
oblačim tvoju omiljenu crnu haljinu,
tu uniformu mog preživljavanja,
i izlazim u grad da budem
samo još jedan broj u statistici
onih koji se s osmehom na licu
polako raspadaju iznutra.

Viktorija Stojovska