Lepa je.
Ne onako kako sam ja bila lepa njemu,
već onako smireno, tiho,
kao neko ko ne diže oluje pogledom,
koji nosi svetlost bez buke,
koji prosto postoji, a da se ne nameće.

Vidim je.
Ne zato što želim,
nego zato što je nemoguće ne primetiti
onu koja sada drži njegovo „zauvek“.
Njegove oči svetle kada je gleda,
a ja stojim sa strane, skrivena u tišini.

Ne mrzim je.
Kako da mrzim nekog
ko samo voli ono što je meni jednom bilo svetinja?
Njena sreća me ne ugrožava,
ali moj dah je težak, pun sećanja i želja
koje više ne pripadaju meni.

Ali boli.
Boli način na koji mu izgovara ime
kao da ga je ona naučila da diše,
kao da je svaki njen dodir urezao trag u njegovom srcu.
Boli način na koji se smeje,
kako se osmehuje, kako postoji u njegovom svetu
u kojem mene više nema.

I ćutim.
Kao žena koja zna da gubi dostojanstveno,
koja ne ruši, ne viče,
koja samo gleda, pamti i oseća.
Svakim pogledom skupljam fragmente svoje prošlosti,
svakom tišinom čuvam ranu koju niko ne vidi.

Neću joj reći ništa.
Samo nek zna:
pre nego što je stavio ruku na njeno srce,
zakleo se da nikad neće povrediti moje.
I možda sada krši taj zavet,
ali moja bol ostaje tiha, nečujna,
u senci svega što smo nekada bili.

I tako stojim.
Gledam. Dišem. Pamćem.
I dok se oni smeju, vole i dišu zajedno,
moje srce kuca u ritmu tišine,
u ritmu gubitka i sećanja,
i u toj tišini pronalazim svoju snagu,
jer ljubav koja je bila moja
nikad neće potpuno nestati.

Autor: Viktorija Stojovska