Kažu da bol ima svoj rok trajanja,
neku vrstu biološkog poluraspada u krvi,
ali niko nije sastavio protokol za ovo što osećam.
Ovo nije tuga,
to bi bilo suviše jednostavno,
ovo je klinička slika
jednog prisustva koje ne prolazi,
hronična upala koja crveni
na svaki spomen tvog imena.
Kao stara fraktura koja progovori pred sneg,
tako me tvoje odsustvo seče kroz zglobove
dok hodam niz ulicu kojom smo nekada trčali.
Pokušala sam sa novih ljudi i stranih gradova,
ali toksin je već odavno ušao u limfu,
postao deo mog imunog sistema
koji se bori protiv mene same.
Znam napamet anatomiju tvog ćutanja,
kako se taloži kao kalcijum u predelu pleksusa
i kako pravi ožiljke na mestima
gde bi trebalo da bude nada.
Nisi ti samo čovek koji je otišao bez pozdrava,
ti si postao moja hronična dijagnoza,
stanje koje se ne leči,
već se sa njim jednostavno živi.
I dok popravljam kragnu svog kaputa od teškog štofa,
krijem taj upalni proces iza hladnog,
profesionalnog osmeha,
jer u ovom gradu,
u ovoj zimi,
preživljavaju samo oni koji nauče
da nose svoju bol kao najskuplji nakit.

Viktorija Stojovska