Čučao sam kod malog crnog šporeta na drva u kuhinji i posmatrao tijesto mamine štrudle s džemom od šljiva kako se podiže i puši u uskoj rerni. Niz usta mi se slivala slina, dok sam gledao kako tijesto štrudle u rerni postaje sve deblje i nadilazi ivice pravougaone tepsije.

Mama je štrudlu odozgo polila vrućim mlijekom i kosom, tako da štrudla bude mekša i sočnija, kada se malo ohladi i budemo je mogli probati.

Znao sam, mama će reći da se štrudla treba samo ohladiti, pa će mi dati komad. Ustvari, to je bio njen trik kako bismo sačekali mog babu i starijeg brata da se vrate s posla i zajedno jeli štrudlu.

Vidio sam da me mama skrivećki posmatra da provjeri da li mogu odoljeti da ne dodirnem vruću rernu ili otkinem malo korice sa štrudle. Dala mi je rukom znak da se odvojim od šporeta i kuhinjskom krpom sa masnim flekama preko, otvorila poklopac rerne i izvadila tepsiju. Stavila je vruću tepsiju na metalnu sudoperu da se malo ohladi.

U tom trenutku, neko je pokucao na vrata. Mama me je samo pogledala i zaprijetila da ne diram štrudlu, dok se malo ne ohladi.

Mama je otvorila vrata i u sobu je ušao krupni muškarac koji mi je izgledao kao da je vojnik ili policajac. U ruci je držao plavu kesu sa nekom prljavom odjećom. Prepoznao sam bratovu košulju.

Boja na maminom licu je postala bijela skoro kao kreč. Ostavila je kesu sa odjećom pored šporeta. Tek tu sam primjetio da je odjeća bila krvava.

Mama je uzela tanjir i okrenula tepsiju sa štrudlom naopako, tako da štrudla padne na tanjir. Iako je štrudla bila vrela, mama nije koristila krpu ili neku viljušku. Kada je štrudla bila na tanjiru, mama je počela prstima kidati komade iz kojih se pušio vrući zrak.

„Žao mi je zbog Vašeg gubitka. To je velika tragedija... Firma će pokreti sve troškove dvije dženaze.“, rekao je policajac/vojnik.

Mama, kao da ga nije čula, neprestano je kidala štrudlu prstima na komade, dok komadi nisu postali kao mrvice.

Stajao sam pored i posmatrao je u tišini.

Policajac je pocrvenio u licu i počeo otpuštao kragnu jakne, da bi prodisao.

„Gospođo, ostaviću Vas sad da se smirite. Papirologija...“, počeo je zamuckivati. Pogledao me je tužno i samo izašao napolje.

Mama je nekoliko trenutaka samo stajala u tišini pored sudopere na kojoj je bio tanjir pun mrvica i komada sad već rasparčane štrudle od džema od šljiva. Podigla je tanjir i stavila ga je na sto.

„Sjedi.“, rekla mi je.

Sjeo sam za sto i počeo mahati nogama. Štrudla na tanjiru koju je mama rasparčala, dok je policajac govorio, nije ni upola dobro izgledala, kao kada je bila u rerni cijela.

„Jedi.“, rekla mi je mama i sjela pored mene za sto. Izvadila je cigaretu i upaljač iz džepa suknje i zapalila.

„A babo i brat? Šta će njima ostati kad se vrate?“, pitao sam mamu.

Na trenutak se zamislila, pa rekla: „Neće se vratiti.“

„Neće?“, nije mi bilo jasno.

„Ne.“, odgovorila je i bacila cigaretu ispred sebe. Zaronila je lice u ruke.

Ja sam ustao sa stolice i pokušao joj se uvući u krilo i u zagrljaj.

Dugo smo se grlili i mama je dugo plakala.

Bilo mi je samo pet godina i nije mi bilo jasno da smo tog dana, mama i ja ostali sami.