Na granici između Srbije i Bosne i Hercegovine,
Na graničnom prelazu
živi jedan šugavi pas.
Stalno ga viđam kada prođem autobusom.
Pun je krpelja,
ali lep — odiše dobrotom.

Mi hoćemo da pomirimo naše dve zemlje,
a nismo u stanju da pomognemo tom psu.

Nego, nešto drugo razmišljam.
Taj pas svakome podjednako prilazi —
Srbima, Bosancima, Hercegovcima, Hrvatima.

Ne gleda ko se kako krsti,
niti ko se kako moli.

Ne gleda ko za koga navija.

Ima dušu.

U par navrata mi se tako obradovao,
dok sam ga milovao.
Drugi — ni da ga taknu.

On je ta plemenita priroda,
koja dočekuje i ispraća ljude.

I možda jedini na tom graničnom prelazu nema predrasuda.

Ne traži pasoš, ne postavlja pitanja.
Jednostavno voli.

Mnogo može da se nauči od njega.

A i slobodno trčkara između granica,
zato što ni ne zna da postoje.

Kada i mi to shvatimo,
možda nam se desi isto.

Njemu je trava sa obe strane ista.
Kao i Drina.
Kao i nebo.

Samo mi vidimo razliku.

Došla su vremena
kada je pas više čovek od čoveka.

Dok se ljudi razmeću istorijom — ko je prvi počeo,
on gleda u budućnost iz očiju bez gorčine.

On se raduje svakome,
a mi sumnjamo u svakog.

On zna gde je dom —
gde ga neko pomiluje.

Njegova religija je poverenje.
Njegova nacija je dobrota.

Dok čekamo pečat na granici,
on bolje zna ko je dobar.

Ljudi kažu: “Treba ujediniti region.”
A on to već jeste.
Njegovo srce ne zna za podelu.

On bi ušao i u srpsku i u bosansku kuću,
samo da ga puste.
Ali vrata su zaključana.
Na obe strane.

Zato živi na toj granici,
trčkara tamo–ovamo,
u potrazi za dobrim čovekom.

Čeka,
kao i mi,
neke bolje dane,
neke bolje ljude.

Između naših izmišljenih podela,
prepuni predrasuda,

gde nam je potreban susret sa psom
da nas nauči,
da shvatimo —
da nam nisu potrebne.