Ima to nešto u ljudima,
Čemu ne postoji stručan naziv
U svjetskim rječnicima.
Ta neka nasušna potreba,
Da se i pored svojih teškoća i izazova,
Hrane tuđim patosom i strahovima.
Pitaju tako i mene:
Koji je tvoj najveći strah?
Plašim se visine.
Odgovorim im bez razmišljanja.
Imam kec u rukavu,
A i spreman odgovor.
Mogu biti kreativna
I umjesto toga reći nešto drugo.
Strah me da se udam za nekog,
Jer eto, sat otkucava i vrijeme prolazi.
Strah me da me taj neko voli svom dušom,
A ja njega ne volim.
Strah me da me taj neko uopšte ne voli,
Već da mu se samo sviđa ideja o meni.
Da se sa mnom samo skrasio,
Jer eto, i njegovo vrijeme je prošlo.
Strah me da sam mu samo neželjena stanica,
A da mu je dom neko suprotan od onog što sam ja.
Strah me da to jednom saznam
I nikad se više ne osjetim dovoljno dobro,
Viđeno, željeno i voljeno u svojoj koži pored njega.
Strah me da ne budem sama u svom braku.
Da mu ne pada na pamet oprati svoj tanjir,
Očistiti mrvice sa stola,
Oprati robu,
Donijeti mi cvijeće i zaplesati sa mnom.
Strah da mu za to što ne pomaže ništa u kući
I ne radi dovoljno za naš brak,
Jedini i glavni izgovor ne bude to da on donosi pare u kuću.
Strah me da s jednim takvim likom ne dobijem dijete.
Strah me da ostarim,
A nikad ne ispunim svoj potencijal.
Strah me da se svi moji snovi i potencijali
Jednom ne skupe oko mog kreveta
I kažu mi: Pogledaj šta si sve mogla!
Strah me one rečenice iz romana Dostojevskog „Zločin i kazna“:
„Tvoj najveći grijeh je taj što si uništio i izdao sebe nizašta.“
Mnogo je mojih većih strahova od visine.
Ali i ti, koji se tuđim strahovima i brigama hrane,
To ne žele da čuju.
Jer oni će se prvi uplašiti.
To mogu biti i njihovi strahovi.
Ne pričamo puno o tome.
Ne pričamo uopšte.
Da pričamo o svojim strahovima
I neprijatnim istinama,
Možda bismo bili slobodniji.
Manje uplašeni.
Možda bismo bili empatičniji.
Možda bismo bili bolji ljudi.
Nekad se pitam,
Je l' biti dobar čovjek
I sve što dolazi s tim,
Najveći naš strah od svih?