Osjećaš li se nekad,
Kao da stojiš između ogromnih
Drvenih satova,
U nekom tunelu od pijeska,
I gledaš kazaljke kako otkucavaju
I sate i minute kako sa svakim
Otkucajem nestaju?
Ponestane ti vazduha u plućima.
Onda čuješ ono:
Ne brini, svi se oni jednom vrate.
Vrate se kad najmanje priželjkuješ.
I zato ne očekuj, posveti se sebi.
Govore ti mama, sestra,
Rođaka, prijateljica,
Ili neka prolaznica,
Kojoj si imala potrebu
Da se obratiš.
Samo da neznanje više ne boli.
Samo da znaš da će se žrtva
Čekanja isplatiti.
I da će nečije:
Pogriješio sam.
Volio bih da se pomirimo,
Vratiti tvoju vrijednost tebi.
Ne osuđujem.
Bila sam na istom mjestu
I znam kakvog je ukusa
Zagušljivi i zapaljivi zrak
U grotlu vulkana.
Ali reći ću ti nešto
Što niko u grotlu vulkana
Ne želi da čuje.
Barem ne dok leži leđima
Na užarenoj lavi
I dok mu se koža puši od vrućine.
Ne vrate se svi uvijek.
Ljudi se ponovo zaljube,
Možda i više nego što su se
Zaljubili u nas.
Ponovo dodirnu kožu nekog drugog.
Ožene i udaju se.
Zaposle se.
Pomjere se s mjesta
Na kojem su nas ostavili.
Neki nam se izvinu.
Neki se izvinu sebi u ogledalu
Ili na papiru.
Ali nama nikada ne daju tu
Nepisanu potvrdu
Da smo im nešto značili.
Da nas nije bilo lako zaboraviti.
Neki nas povremeno pogledaju
Na društvenim mrežama.
Ne treba puno svrhe učitavati
Zbog njihove trenutne radoznalosti.
Kad stanu pored sata vremena,
I oni su samo ljudi.
I zato se ne vrate baš svi, baš uvijek.
Neki se potpišu na kraju stranice
I zatvore poglavlje.
I nikad mi u životu
Zbog toga nije bilo
Lakše i mirnije.