Nemoj srećo, nemoj danas…

Kada ne znam šta više da pišem, a svrbi me da nešto moram, obično se jednako jadno osećam ako prenebregnem tu potrebu koja mi toliko znači, kao i da je udavim kakvim god jadnim zadovoljenjem.

Uzmem pa nešto škrabam, a znam da niti valja, niti će da mi smiri ćud. Tačno mučim sebe posle, jasnim crno na belo dokazom, da nije baš sve darovano, ako i imaš nešto talenta. Treba na tome i da se radi, da ne zakržlja i žiga onda u prazno, ko amputirani ud koji si nekad imao, pa se sad telo seća tog impulsa koji je kucao kroz žive žile.

Prođe neko vreme, pa se vratim na mesto zločina i desi se da je seme koje je palo u jalovo počelo da pupi i da ga treba sad zaliti, odnegovati ili samo počupati kao korov. Da napravi mesta za ono što tu i treba da raste. Jedino što znam je, da nije sve do mene, jednako i kao da kad ne pišem, nisam ja, nije dobro i ništa me preuzima kao korov. Tako da, ja ću da škrabam, pa šta bude.

Nisu sve ni jalova posla…

Jasna Drenovac