Ova zima je drugačija od svih prošlih. Snijeg više škripi, a tragovi su dublji i uočljiviji. Veče je i svuda je tišina. Još ljetos, u ovo vrijeme bi bio dan i djeca bi se igrala, a ljudi bi skupljali sijeno ili vraćali stoku sa ispaše. Sada je sve mrtvo. Čak ni ptica ili kakav zalutali pas da se čuje.
Ljudi su u strahu. Plaše se svega, prirode, neba, jedni drugih pa i samih sebe. Vojska je na ulicama. Napestost u vazduhu je gušća od magle.
Živko i Milena su krenuli u jako opasnu akciju. Šunjaju se kroz mrak. Škripa snijega siječe tišinu. Mogli bi da ih primjete. Živko ide prvi, kao izvidnica. Kad vidi da je sve čisto, krene i Milena noseći pokrivenu korpu u rukama. Prolaze niz Jankovića sokak, sve skrivajući se iza međa i živih ograda, onda preskaču Mitrovu tarabu i tu nastaje problem. Mileni, dva broja veća cipela, zapne za tarabu i ona padne licem pravo u snijeg. Podiže se brzinski, nema vremena za ležanje i prolaze do Mitrovog sjenika pa niz Kalinića njivu.
-Je li, Živko, šta misliš, mogu li po tragu lica u snijegu poznati ko je.
-Ajde ne budali ženo, kakvo ti je lice, misliće samo da se nečiji konj otkinuo pa se spotakao i dupetom pao u snijeg. Sreća pa se korpa nije prevrnula.
Milena ga pogodi snijegom, a on nastavi dalje, krećući se oprezno.
Stigoše konačno do dvorišta Rajkovića. Blizu su cilja. Ipak, sad slijedi najteži dio akcije. Proći od iza kuće do prednjih vrata, a da ih debela Marika ne vidi sa prozora. Ta baba je nekad bila u Udbi pa navikla da cinkari komšiluk. Ako je nasađena na prozor kao obično, stvar je propala. Živko izviri, nema je. U opreznom trku dođoše do ulaznih vrata i upadoše u kuću Rajkovića bez kucanja.
Na vratima ih dočeka domaćin Milovan. Pozdraviše se nečujnim klimanjem glave. Krenuše za njim. Tek po ulasku u dnevni boravak rekoše „Dobar dan“. Ostali otpozdraviše.
Svi su već tu, domaćini Milovan i Ružica, komšinica Ana i komšinica Rada. Samo Radin Veljko nije došao jer je još na poslu, danas dežura. Zovnuše i Milovanovog oca, djeda Marka, da ima se pridruži. On dođe poštapajući se. Konačno se svi udobno smjestiše.
Navikli su da piju kafu zajedno, a otkako je zavladao ovaj novi virus, policija im ne da da se druže pa se svakako dovijaju. Poštuju oni i propise i vlast, ali kafa se mora popiti s komšilukom. Taman što im je Ružica svima nasula kafu, a Milena povadila kolače iz korpe koju je nosila sa sobom, u kuću upade polupijan Nikola, Milovanov kum.
-Tiho, kume, hoćeš li da te čuju? Je l’ te vidio neko?
-Ma ne brini, sve je čisto.
Ružica donese šolju i kumu pa poče razgovor o svemu pa tako i o trenutnoj situaciji.
Rada je kukala kako ljudi umiru, kako je počeo smak svijeta.
-Nema, ogriješili smo se o Boga. Ovo je naša kazna. Ne znam ima li nam spasa. Žao mi samo ove djece, ona nisu ništa kriva.
-Kažu da se djeca ne mogu zaraziti, dobacivala je Milena.
-Ima tu nešto, dodavala je ružica.
Djed Marko ih pogleda sve, popravi tanke brkove i reče:
-Ljudi, meni ovde nešto smrdi.
-Smrdi, smrdi, dodaše svi uglas.
Nikola poče glasno da viče:
-Šta vam, je žene, šta ste se raskokodakale. Kakav smak svijeta, to vas samo plaše. Nešto drugo se sprema. Kažu ljudi da će biti rata. Neka ostane među nama, Mirko Danilov mi pričao, a vi znate da je Danilo bio pukovnik dok nije obolio. Zna on te stvari.
-Ja sam čula da hoće da nam ugrade čipove da nas prate, dodade opet Milena.
-Moguće, i to je moguće. Nema, igraju se ljudi Boga. Biće smak svijeta. Vidiš da su i potres krenuli, biće da nas to Bog upozorava nešto.
-Ljudi, meni ovde nešto smrdi, viknu djed Marko.
-Smrdi, smrdi, povikaše svi.
Živko, koji je do tada, sve vrijeme tamanio kolače poče priču o tome koliko je mrtvih i da on misli da treba da se sluša vlast, a posle šta bude.
-Vidite li, uostalom, šta se dešava po stranama? Bolje i da nas zajebu opet nego da nam se desi ko u Italiji.
Zapali cigaretu, pa nastavi:
-Kaži ti, Ana, čuješ li se sa svojima u Beču.
-Čujem vala, dobro su. Zet i ćerka rade oboje, a Milica ide u školu. Svira violinu.
-To je baš fino, dodade Milena.
-Fino, ali skupo. Koštaju časovi, a i treba sve kupiti. Znate li vi samo koliko košta violina, a i onaj violinski ključ je skup, kažu.
-Nema, šta ti je veliki grad. Sve mora pod ključ. I violinu hoće ukrasti.
-Ima tamo dosta Cigana, nije ni čudo, uključi se Rada.
-A šta ćeš, kad joj ide i kad voli onda neka i plaćaju.
-Meni ovde nešto smrdi, dodade djed Marko ponovo.
-Smrdi, smrdi, uključi se Živko. Ne pitam te za violinu, nego za koronu. Šta kažu tamo? Vi žene se raspričale o muzici ko da nešto znate o njoj.
-A pričaju, kažu neće moći doći za Vaskrs. Jebiga, bolje neka ih tamo nek sjede i čekaju.
-Meni ovde nešto smrdi, dodade po ko zna koji put djed Marko.
-Smrdi, smrdi, potvrdiše svi.
Ružica se sjeti da nije pitala ljude hoće nešto popiti, ali svi je počeše smirivati riječima kako bi tražili da im nešto treba i skoro svi istovremeno srknuše kafu.
Milovan se, da bi izvadio situaciju našali:
-Nema, ova moja žena sve zaboravnija. Ili su godine ili se zaljubila.
-Jeste, sigurno sam se u tebe opet zaljubila.
-Vjerujte mi, ne zna gdje udara. Nekidan otišla u grad, zaboravila kupiti germu. Sad više germe nema. Ima još za jedan hljeb umijesiti.
-Dobro je, vi makar imate brašna, prozbori Nikola. Ja ostao bez mrve, a ovi iz prodavnice samo viču „biće, biće“, a nikako da bude.
-Što ne kažeš, kume, daću ti ja koji kilogram. Mi kupili dvije vreće čim je krenulo ovo, da nam se nađe.
Rada se uključi:
-Dođi ti ujutro kod mene, imam ja germe, može biti i meni i tebi.
-Nema, vidiš kako tu ima nešto. Ne možeš ti ovaj narod uništiti, čim je nesreća, mi smo složni. Tako smo i u ratu, sjećate li se…
-Ljudi, meni ovde nešto smrdi, prekide ih djed Marko.
-Dobro te, tata, dosadio si. Smrdi i nama, ali šta sad. Ako je virus, virus je, ako lažu, opet dobro. Vidjećemo, što se kaže. Može biti da je neka politika, a može biti da nas i Bog kažnjava.
-Aman, snajo, ne vodi mi politiku u kući, nego mi reci šta si nam večeri mislila.
-Ja pristavila pasulja, što?
-Pa to smrdi cijelo vrijeme, jebo te Bog. Gori ti jelo, jadna ne bila