Intimna i emotivna ispovest o ljubavi koja je morala da ostane samo uspomena. Pesma o boli, nežnosti i tišini koju ostavlja zabranjena ljubav, ali i o snazi sećanja koje živi u srcu čak i kada svet zaboravi.
Možda je bolje ovako.
Možda je bolje što smo otišli
bez borbe.
Bez reči koje bi bolele,
bez pogleda koji bi nam presekle dušu na pola.
Oboje smo znali.
Oboje smo osećali da je naš svet premali
za ono što smo nosili u sebi.
Uvek bi postojao neko ko bi nam dizao teret
i stavljao ga na ramena,
uvek bi postojale oči koje gledaju,
jezici koji sude.
Naša ljubav je bila prelepa.
Toliko snažna,
da boli samo kad pomislim na nju.
Ali bila je zabranjena.
Osuđena da propadne još pre nego što je počela.
I možda zato
morala je da ostane samo uspomena.
Slika koju čuvam duboko u sebi,
u delu duše u koji niko nema pristup.
I kada mi postane teško,
pustim tu sliku da me spali.
Da me podseti da sam nekada volela tako do bola.
Možda te nikada više neću dotaći.
Možda nikada neću čuti te reči ponovo.
Ali znam
čak i ako svet zaboravi na nas,
moje srce neće.
Nosiće u sebi tvoje ime
i onaj nežni bol
koji te budi noću i šapuće ti:
„Sećaš li se?“
Viktorija Stojovska
