Nisam htela skupe restorane.
Nisam htela tišinu ispod skupih lustera
koja zvuči kao tuđi razgovori za susednim stolom.
Nisam želela svetla koja greju samo oči,
a ne dušu.

Nisam želela večeru u četiri jela
koja ne znam ni izgovoriti.
Nisam želela da me posmatraš preko čaše vina,
a da u tvojim očima da nema mene.

Htela sam razgovore.
Htela sam da sedimo na klupi,
da ti vetar mrsi kosu,
a ti ga ne primećuješ jer gledaš u mene
kao da mi lice pamtiš napamet.

Htela sam večeri u kojima se ne žurimo,
jutra u kojima mi skuvaš kafu,
Htela sam da mi pričaš o svojim planovima,
o strahovima koje ne deliš s drugima,
o ranama koje još bole,
a ne priznaješ ih naglas.

Htela sam tvoje rečenice
koje se ne gase kad ponestane tema.
Tvoje oči koje ne beže kad se nasmejem previše glasno,
tvoje ruke koje ostaju na stolu
da se ne osetim sama
dok ti pričam
o stvarima koje me tište.

Nisam tražila ni zlato,
ni svilene haljine,
ni fotografije koje liče na razglednice.
Samo da ostaneš dok traje noć,
da me ne ostaviš kad postane teško.

A ti si doneo sve što nisam tražila.
Skupe stolove,
skupa jela,
skupu tišinu između nas
koja je koštala više od bilo čega
jer sam izgubila tebe.
A najviše sebe.


Autorka: Viktorija Stojovska