Duva. Do kostiju probija ledeni vetar što guli meso sa nezaštićenih šaka na toj železničkoj stanici. Putnici se kreću neartikulisano do označene linije na peronu ka šinama. Kao golubovi, kojih danas nema. I njima je hladno. Voz će stići na vreme. Ali običaj je da kasne, pa svi duže vratove ka pravcu odakle treba da izbije. Ko da će to da ga pogura ka njima. Minuti zastaju staničnom digitalnom satu, kao pogrešno progutan zalogaj. Nikako da prođu.

Ja ne razumem logiku ređanja kompozicija. Kako da znam da li će prva kola biti na početku ili sasvim na kraju voza? Nikad nije onako kako pamtim ili pretpostavljam. Moram da se pravim da neću nikog gurnuti, dok se probijam kroz užurbane ljude do svog odredišta. A nisam sigurna da ne bih. Nekad samo pustim, da mi biće samo odreaguje. Kako je urpkos meni, naučilo. Sedam na svoje sedište i nadam se da mi neće biti mučno dok se vozim unazad.

Grad je siv i mučan. Ovaj u koji dolazim nije moj i zato mu se radujem. Ali u njemu samo moja očekivanja i neke želje u koje ne verujem žmigaju kao novogodišnja rasveta. Preko dana, nema sjaja lampica. Samo žice, kablovi, koji vezuju kosture lampiona. Sasvim prljavo plastični od prašine i tuge. Plastika koja bi da živi u svom mrtvilu.

Idem preko glavnog gradskog trga i trudim se da ne prolazim kroz špalir drvenih kućica božićnog vašara. Sramota me je, jer volim miris kuvanog vina i vanile uštipaka koji se tamo peku. Ali mi je u ustima metalni ukus krvi, kad god mi pogled okrzne Deda Mrazov vozić u crveno zlatnim resama. Ne ovde, nikada.

Žurno zamičem ka Katoličkoj porti, da kupim najbolje padobrance koje sam ikada probala. U tu poslastičarnicu idem, da sretnem baku koja me je u takvu istu vodila pre četrdeset godina, na srneća leđa. Nema danas ni nje ni te torte.

Dok mi dečko pakuje padobrance, dve prijateljice jedu kolače iz malih tacni, sto do mene. Tako ću da starim, dok mi se šlag i voćni krem topi na nepcima, a drugarica i ja ogovaramo nas same. Nikada nisam nosila karmin, vreme je. Da mi se slaže s višnjama i čokoladom na usnama.

U parku hoću da odmorim ali nema klupa oko jezerceta. Glomazna konstrukcija klizališta, kao naopako izvrnuta zimska idila, propušta sneg po asfaltu staze. Pa možda neko dete ulepljeno šećernom vunom, nevešto na klizaljkama prolazi svoj prvi krug na ledu. I uspeće, neće nijednom pasti. To će ushićeno reći mami, koja čeka na izlazu. Ne mora da zna kako se klizaljke usecaju u stopala, čineći svaki pokret usijanim. To pamtim.

Vadim svoj padobranac, na klupi na kojoj mi s leđa bije popodnevno sunce. Mladić na travnjaku ispod velikog golog drveća baca okruglu igračku psu. I baš svaki put, jednako se raduje i želi još. Pseća sreća, čista. Imam još jedan zalogaj kolača.

Nikad ne znam koga ću sve sresti u sebi, kad nekud odem. To je put, koji ničim ne može biti isplaniran. Za sve ostalo kupim kartu i proverim red vožnje.

U radnji ne rade, iako je otvoreno. Očekivane nepredviđene okolnosti. Prodavačica radi sama, a mora da primi robu. Izlazim, pošto me ljubazno zamoli. Na vratima, srećem jednu, pa drugu gospođu koje me mirno podsete, da je u meni rat. Jer nigde praska, eksplozije negodovanja. Kao kada se pronađe neeksplodirana mina. Opasnost je tu, iako je možda bila decenijama zakopana u zaboravu. Makar sada znam.

Najveća šklopocija gradskog autobusa me vozi nazad na stanicu. Za volanom je krupna ljudska buba koja zuji u ritmu krntije kojom upravlja. Svrha mu je jedna i jasna. Strancima ne odgovara, čak ni kada pitaju očigledno. Voz samo što nije otišao, ovo im je poslednja šansa. Sa tako malo truda, pomažem da ne upadnu u mrežu promašaja. Buba im štampa karte.

Vučem za crvenu vrpcu i razvezujem mašnu. Cepam šuškavi papir na iluziji još jedne godine. Ko zna kakva će biti. Najgore što može da se desi je da već sad znam.