Kad sam stigla u kafić, bila sam skroz mokra od znoja. Bijela radnička košulja, koja mi je ionako uska i pripijena uz tijelo, zalijepila se za moju kožu toliko da je na pojedinim mjestima na leđima, stomaku i rukama postala providna.

Osjećala sam se nesigurno i dok sam išla ulicom punom turista i lokalaca do posla. Činilo mi se da, ko god me pogleda, gleda u moje mrlje od znoja na košulji. Od tog osjećaja još više sam se znojila i crvenila u licu.

„Kasniš 15 minuta.“, dobacila mi je mrzovoljno starija koleginica za šankom, dok sam ja brzim hodom išla prema vratima WC-a.

„Sorry.“, rekla sam joj.

Ušla sam u WC i brzo za sobom zatvorila vrata.

Ušla sam u jednu od uskih kabina i otkopčala košulju. Nisam mislila da će mnogo pomoći, ali htjela sam istresti košulju u vazduhu da bi se brže osušila od znoja i da se mrlje od znoja ne bi dugo zadržale na njoj.

Ponovo sam navukla košulju, stavila dezodorans i zavezala kosu u punđu da mi ne bi smetala, dok raznosim pića i hranu od stola do stola i da se moja dlaka slučajno ne bi našla u nečijoj šolji ili tanjiru. To bi me koštalo četvrtinu dnevnice, a bio mi je potreban sav novac koji sam mogla zaraditi, uključujući i bakšiš, kako bi mogla finansirati samu sebe sljedeće studijske godine.

Od mog oca nisam mogla očekivati toliko pomoći, jer su on i moja maćeha dobili blizance, djevojčicu i dječaka, to isto ljeto, i znala sam da će imati mnogo troškova oko njih i oko kuće.

Od malena, kako nisam odrasla uz svoju majku, koja me je napustila kad sam imala 5 mjeseci, pa sve do kad sam postala studentica, želja mi je bila da budem što nezavisnija. Da imam svoj novac i da ne zavisim od slobodne volje i mogućnosti nekog drugog.

U jednom trenutku sam se htjela preseliti i u studentski dom ili plaćati stan, samo da ne bih morala više živjeti sa svojom porodicom.

Ni moj otac ni maćeha se nikad nisu loše ponašali prema meni, ali sam znala da će doći trenutak kad ću prerasti i njih dvoje i ovaj grad i sve u njemu i da bih htjela otići.

Priznajem, moja želja za nezavisnošću imala je veze i s tim da sam željela naći svoju mamu. Željela sam stati pred nju kao odrasla i svoja osoba i pitati je: Šta je to bilo tako problematično u vezi sa mnom, pa me je morala ostaviti kao bebu?

Izašla sam iz WC i ostavila svoje stvari u ostavi.

„Sto broj pet. Ista narudžba kao i svaki dan. Crna kafa bez šećera i mlijeka i sok od narandže.“, rekla je moja koleginica i dala mi tacnu s pićima.

„Važi se.“, odgovorila sam joj i odnijela narudžbu do stola.

Sto broj pet, bila je naša stalna mušterija. Žena koja je izgledala da je u svojim kasnim 30-tim godinama i kao da nije iz našeg grada.

Skoro uvijek je nosila punđu, nekad zalizanu, nekad neurednu i s puštenim šiškama, koje su joj padale preko crnih naočara za sunčanje i lica. Nosila je svilene košulje dugih rukava, iako je bio juli i avgust i suknje do malo iznad koljena ili široke i lagane pantalone.

Uprkos tome što bih ja rekla da izgleda kao da nije iz našeg grada, žena je savršeno dobro govorila naš jezik.

„Zdravo, zdravo. Opet isto?“, rekla sam joj uz iskren osmijeh, dok sam spuštala kafu i čašu soka od narandže na sto ispred nje.

„Zdravo i tebi. Ah, neko mora i to.“, odgovorila mi je žena uzvrativši osmijeh.

Mogla sam osjetiti neku neobičnu toplinu kod nje i kao da se zaista raduje svaki put kad dođe u kafić i vidi me.

To mi je istovremeno bilo i čudno, jer nismo bili jedini kafić u ulici, a zasigurno ni najbolji, ni s najpristupačnijim cijenama.

Još jedna lijepa stvar u vezi te žene, koja je pila i jela u našem kafiću je bila ta da mi je uvijek ostavljala bakšiš. Skoro polovinu svog bakšiša dobila sam od nje. Nekad su to bile 2 marke, nekad 5, a nekad čak i 10.

„Danas je baš upeklo, zar ne?“, pitala me je.

„Ja sam se preznojila, dok sam došla. Tačno me bilo stid ići ulicom koliko sam bila mokra.“, odgovorila sam joj.

„Nemoj tako, znoj nam je prirodan. Pogotovo na 40 plus.“, rekla mi je pokušavajući me utješiti.

Odmahnula sam glavom, kao bespomoćno, i nasmijala joj se.

„Večeras je koncert na trgu. Hoćeš li doći?“, pitala me je.

„Nisam o tome razmišljala, ali vjerovatno ću procunjati nekih sat ili sat ipo vremena. Nisam ja baš koncert-tip osobe.“, odgovorila sam joj.

„Nisam ni ja, ali ću doći. Ako ništa, da izađem malo iz svoje zone komfora.“, rekla mi je. „Možda se vidimo.“

„Možda.“, rekla sam joj i otišla za šank da preuzmem drugu narudžbu.

Koleginica me je ponovo mrzovoljno dočekala.

„Šta je sad?“, pitala sam je.

„Svaki put kad dođe provedeš bar 10 minuta pričajući s njom. A druge mušterije samo dolaze. I još znaš da nam fali radnika i da ne možemo sve same stići uslužiti.“, rekla mi je prijekorno.

Htjela sam joj odgovoriti da možda ne bi bilo loše da i ona pomakne dupe s šanka kad vidi da sam zauzeta, ali nisam mogla sebi dopustiti tenziju na poslu. Prioritet mi je bio novac, a tokom ljetnjeg posla u kafiću sam odlično zarađivala.

Žena se zadržala nekih sat vremena, a onda stavila novac na sto. Nasmijala mi se, mahnula mi, stavila naočare za sunce na lice i izašla. Kao po običaju, bilo je 5 maraka bakšiša.

Kad smo zatvarale kafić, koncert na trgu je uveliko počeo.

Odlučila sam se malo zadržati, ući među ljude i pustiti da me muzika ponese i rasteriti.

Nakon pola sata mi je već dosadilo i probila sam se kroz gužvu do izlaza s trga.

„Ipak se srećemo.“, čula sam ženski glas iza sebe.

Okrenula sam se i vidjela istu onu ženu iz kafića kako stoji iza mene.

Moram priznati, bilo mi je čudno kako to da smo se tako slučajno srele u gužvi od stotinu i više ljudi na trgu.

„Ja idem. Dosadilo mi je.“, rekla sam brzo.

„Nadam se da nisam previše napadna, ali hoćeš li da popijemo piće ovdje negdje u blizini?“, pitala me je. Nije bila napadna, bila je samo čudna i to je bio dovoljan razlog da mi i njen poziv na piće bude čudan.

„Znate šta? Ja idem kući. Umorna sam. Možda neki drugi put.“, rekla sam joj i okrenula se da odem.

„Molim te, još sam samo par dana ovdje, a mnogo mi je važno da popričamo.“, rekla mi je.

Okrenula sam se i dobro je osmotrila.

Sjele smo u kafić u kojem je bila najveća gužva. Što je sigurno, sigurno je. Ipak, što se bližila ponoć, kafić je bio sve prazniji i prazniji.

„Znaš Ajna, ja nisam došla ovdje samo da sjedim s tobom i neobavezno pijem piće.“, počela je ona.

U tom razgovoru smo prvi put jedna drugoj rekle kako se zovemo.

„Amira, da se odmah razumijemo, ja nisam lezbijka.“ Ovo je samo izašlo iz mene. „Ja...“, počela sam da mucam. „Izvinite, ako Vi jeste... ja nemam ništa protiv lezbijki, samo ja nisam jedna od njih. Ako ste me zato zvali na piće.“

Amira me je nekoliko trenutaka iznenađeno posmatrala, a onda prasnula u smijeh.

„Jesam li ti takve vibes dala?“, pitala me je znatiželjno.

„Pa, ne događa se često da mi neka mušterija stalno ostavlja 5 ili 10 maraka bakšiša. A i zvali ste me na piće. Šta ja znam? Ja samo unaprijed da kažem. Da ne bi došlo do zabune.“, rekla sam s olakšanjem.

„Sad mi je sve jasno.“, izdahnula je i rekla.

Nakon nekoliko sekundi gledanja u sto, ponovo me je pogledala.

„Ne. Nisam ni ja lezbijka. Nešto je gore od toga.“, rekla mi je ozbiljno, ali i dalje nekako opuštena.

Pogledala sam je iznenađeno.

„Ja sam ti majka.“, rekla mi je.

Nisam znala šta da kažem, ni kako da se ponašam. Samo sam je gledala otvorenih usta.

Krenula je da me dotakne po ruci, ali sam joj se izmakla.

„Jesi dobro?“, pitala me je.

„Kako neko može biti jebeno dobro posle ovoga?“, odgovorila sam joj.

„Nisam te htjela prepasti i bojala sam se kako da počnem ovaj razgovor. Bojala sam se kako ćeš ti to prihvatiti.“, rekla mi je.

„Ne znam ima li se ovdje šta prihvatiti. Koliko te nije bilo?“, rekla sam joj.

„Ako je moja računica tačna, ti sad imaš 20 godina.“, rekla mi je.

„Zašto sad?“, pitala sam je.

„Ja znam da sam u tvojim očima vjerovatno najgora osoba koja postoji...“, počela je ona, ali sam je brzo prekinula.

„Nisam te to pitala. Nisi najbolja nisi najgora. Ja nemam nikakvo osjećanje prema tebi. Pitala sam te zašto si me sad došla tražiti?“, pitala sam je.

„Kad sam te rodila... ja... imala sam samo 19 godina. I ja znam da je i to odrasla osoba, ali... bojala sam se. Nisam imala posao, nikakvu stabilnost. Bili smo samo tvoj otac i ja. Ja... nisam znala ni kako da te držim. Bila si tako sitna. Mislila sam da ću te ispustiti i slomiti.“, govorila je isprekidano i nesigurno.

„Htjela sam proputovati svijet, a ti si bila tako mala...“, rekla je ona.

„I mala ja sam ti smetala da proputuješ svijet?“, pitala sam je povrijeđeno. „Zbog putovanja si me ostavila?“.

Krenula sam ustati, ali je i ona odmah ustala i povukla me za ruku.

„Pusti me. Vikaću.“, rekla sam odsječno.

„Nemoj, molim te. Sve ovo vrijeme sam birala momenat kad da ti priđem.“, rekla mi je ona.

„Trebala si izabrati nikad.“, rekla sam joj.

„Ja idem za 3 dana. Ako želiš, voljela bih da dođeš u hotel u kojem sam ujutru prije mog odlaska, pa da popričamo. U bašti iza hotela. Sad kad smo se našle, ako me ikad budeš mogla zavoljeti, možeš doći da živiš kod mene u Švicarsku.“, rekla je ona.

Samo sam je gledala.

Izvadila je iz male torbe ceduljicu i stavila je u moju ruku.

„Ovo je adresa hotela. Ako ne dođeš do 12, ja ću otići i ako me ne želiš, nikad se više neću vratiti.“, rekla mi je.

Uzela sam ceduljicu i brzo izašla napolje.

Bila je ponoć, ali je bilo još ljudi na ulicama. Neki su se vraćali s žurki, a neki su tek išli na žurke. Ja sam se vraćala kući.

Pustila sam da me noge nose, jer mi se činilo da mi mozak trenutno ne može nijednom organu i dijelu tijela dati zadatak šta da radi.

Bila sam kao smrznuta. Pustila sam da mi topli noćni povjetarac udara u lice.

Otključala sam vrata tiho, misleći da babo, moja maćeha Anita i blizanci, spavaju. Nisam željela da ih probudim. Tek kad sam došla kući, malo sam došla sebi.

Vidjela sam svjetlo u kuhinji i čela babin glas.

„Ajna sine, jesi ti?“, pitao je.

„Ja sam, babo, ja.“, rekla sam mu, skinula patike i otišla u kuhinju.

U kuhinji, moj babo je ninao mog malog brata, bebu, u naručju. Pokazao mi je da budem tiha.

„Anita spava?“, pitala sam tiho.

„I ona i beba 2. Jedva ju je uspavala. Ja pokušavam uspavati ovog usranka.“, tepao je babo mom malom bratu.

Zamislila sam se.

„Kako je bilo na poslu i koncertu?“, pitao me je babo. „Je l' bilo koga?“.

„Kraj je jula mjeseca, babo. Kako da ne bude ljudi? Sad ih je najviše.“, rekla sam mu.

Klimnuo mi je glavom i nastavio ninati mog brata.

Pogledala sam ga.

„Babo?“, pitala sam ga. „Kako si se ti osjećao kad sam se ja rodila? Mislim... jesi li htio da se ja rodim i bio spremam ili si želio nešto drugo? Recimo... proputovati svijet, a nisi mogao, jer sam ja bila jako mala?“.

„Kakva su to pitanja u ovo doba noći, sine?“, pitao je on mene.

„Zanima me, babo. Hoću da znam.“, rekla sam mu.

Uzdahnuo je i zagledao se u daljinu.

„Šta ja znam... Zavolio sam te, čim sam te uzeo u ruke.“, rekao mi je i nasmijao mi se.

„Samo... istina je da ni ja ni tvoja majka nismo bili spremni da budemo roditelji. Ne znam je li iko ikad bio potpuno spreman da bude roditelj. Nije to ni pitanje samo želje, sine. Nego je to miks. Nečiji karakter, zrelost, vrijeme... ima tu svega pomalo.“, rekao mi je.

„A šta misliš, zbog čega si ti ostao sa mnom, a mama izabrala da ode?“, pitala sam ga.

Ponovo je uzdahnuo.

„Znaš sine, tvoja mama nije bila loša žena. Napravila je loš izbor, ali nije bila loša kao osoba. Ljudi nekad rade neke stvari, prave neke izbore... čudne, pogrešne. Ali ne mora da znači da su loši. Nekima još ne bude vrijeme, pa nisu spremni preuzeti odgovornost. Niko od nas ne zna zašto je dragi Bog nekom drugom nešto odredio baš u tom trenutku.“, rekao mi je.

„A je l' ti nekad nedostaje?“, pitala sam ga.

Zamislio se. Vidjela sam da mu se krajevi usana razvijaju u blagi, nostalgični osmijeh.

„Ne bih više želio da mi bude partnerica, ali da. Nekad mi nedostaje.“, rekao je.

Blago sam mu se nasmijala.

„Haris je zasp'o. Odoh ga ja odnijet u krevetac. Idi i ti spavat' uskoro. Koja si sutra smjena?“, šapnuo je babo.

„Druga cijele ove sedmice.“, odgovorila sam mu.

Ustao je od stola, sageo se i poljubio me u kosu, pa otišao.

Nasmijala sam mu se i približila malu staklenu posudu čipsa ispred sebe.

Kad je babo otišao, izvadila sam maminu ceduljicu s adresom iz džepa.

Narednog dana, izašla sam iz kuće rano ujutru.

Došla sam u hotel, čiju adresu je napisala moja mama na cedulji. Nisam otišla na recepciju, već u baštu iza hotela.

Za jednim od stolova u bašti, koji je bio posebno osunčan, sjedila je ona.

Prišla sam joj i sjela za isti sto.

Pogledala me je i nasmijala mi se. I ja sam se njoj nasmijala. Nekoliko trenutaka smo se samo gledale.

Onda je ona ustala i zagrlila me. Jako. Toplo.

Onaj koji je izgubio grlio je ono što je izgubljeno.

Oboje su našli.