Poema je emotivni monolog žene koja je voljenoj osobi dala sve, ljubav, suze, snove, više nego što je imala. Sada ga vidi srećnog sa drugom, dok ona ostaje sa uspomenama i bolom. Kroz introspektivnu tišinu, pesma istražuje gubitak, oproštaj i snagu da se krene dalje.
Volela sam te…
Ti si mene voleo…
Sada voliš nju.
Srećni smo bili…
a danas si srećan sa njom.
Bez mene se smeješ,
tuđe ruke te grle,
tuđi dodir te poznaje,
tuđe usne
uče te novim poljupcima.
Dok šetate,
držiš je za ruku
kao nekada mene.
Šapatom je uspavljuješ,
istim rečima
koje ja pamtim
kao molitvu.
Svakog jutra
budite se zajedno,
prvu kafu pijete sa osmehom.
Tvoj dan počinje sa njom.
A mene…
Još uvjek boli.
Kada ostanem sama,
kada zatvorim oči
i suza sama krene,
suza u kojoj jasno vidim
da si srećan
bez mene.
A ja…
šta sam ja sada?
Sećanje?
Ili samo bolna uspomena?
I ako ti nekada
zadrhti srce
bez razloga,
znaj,
to sam ja
koja te još uvek voli…
u tišini.
Oprostiću ti sve
što se može oprostiti.
Svaku suzu
koja je zbog tebe pala.
Sve godine
koje sam ostavila u tvojim rukama.
Tugu
koja me svakog dana lomi.
Sećanje
koje mi ne da da idem dalje.
Tamni oblak
koji korača sa mnom,
kišu i oluju
koje u meni ne prestaju.
Želje
koje su otišle sa tobom.
Nadu
koja se bez tebe izgubila.
Oprostiću ti sve.
Samo jedno ne mogu.
Jedno srce ne prihvata.
Ne mogu da ti oprostim
tvoju sreću
pored nje.
Ali ja…
ja ću još jednom disati,
ja ću još jednom voleti život,
ja ću pustiti suze,
i zatvoriti vrata prošlosti.
Viktorija Stojovska
