“Budućnost je velika i strašna”, rekli su mi.

Dani bestidno jure, ne osvrćući se za mnom. Ne značim im baš nimalo. Samo sam prolazni putnik na peronu života. Ukrcat ću se na voz i otići u budućnost koju ne poznajem. “Teško je i sumorno”, rekoše mi jednom ne znajući da se ne plašim visina. Što je cilj viši, raspon mojih krila bit će veći, a ambicija jača.

Iščekujući taj suđeni voz razmišljam kako mi je samo sadašnjost sigurna. U prošlost neću da diram, ljude koje je prošlost umrtvila ne želim vraćati u život. Budućnost ne poznajem. Samo sadašnjost ide sa mnom rame uz rame.

Negdje u pozadini kao da čujem dedin glas: “Nemoj se plašiti budućnosti, jer ona nije ono što ti kažu. Nije stvari koje te čekaju, jer te ništa ne čeka. Budućnost je ono što sama stvaraš.”

“Budućnost pripada meni i bit će mojih ruku djelo”, obećavam tiho.

Sve su to crtice života i obrisi kroz koje živi /š/.

“Budućnost je velika i strašna”, rekli su mi.