Pitam se, je li se neko meni raduje kao što se ja radujem Aljoši, Džejli, Ivani, Nataši, Dalili, Nejri...
Pitam se, jesam li im dobar?
Pitam se je li me zaista vole?
Pitam se, kada ću opet doživiti razočarenje?
Pitam se, ima li možda tamo neko ko će se meni obradovati?
Pitam se, pišu li mi samo iz koristi?
Možda se previše i pitam, ko će ga znati.

"Najvrednije je srcu nevidljivo" - rekao je Mali princ.
Pitam se, je li to nevidljivo neko u meni vidi, da li ga imam?
Pitam se, jesam li dobar brat za Aljošu?
Pitam se, jesam li dobar prijatelj Džejli?
Jesam li ta osoba koju vole ili samo provode vrijeme reda radi?
Pitam se, jesam li dovoljno dobar kolega, prijatelj Ivani, Nataši, Dalili i Nejri?
Šta ako nisam?
Pitam se, jesam li im naporan i dosadan?
I za njih se pitam, je li nekom bar malo stalo do mene, ili se nakon ajseka nećemo znati?
Pitam se da li je svima njima drago što me imaju u svom životu?
Možda sam im previše napadan i dosadan, a šta ako me i ne podnose?

Pitam se, ako padnem ko će me uhvatiti?
Ako doživim krah, hoće li iko pružiti ruku spasa?
Pitam se, da li drugi vide koliko mi znače prijatelji?
Da li vide koliko se trudim?
Pitam se, vide li koliko volim AIESEC i Plenum?
Čitaju li moje članke?
Pitam se, šta prvo uvide kod mene?
Garant je to neka glupost.
Šta li ljudi upamte od mene, ništa?
Pitam se da li se toliko vidi moja anksioznost?
Hoće li mi neko pokazati tu ljubav?

Pitam se, jesam li stvarno zaslužio anksioznost, strah i samoću?
Možda su mi četiri zida suđena, možda mi je i to razočarenje suđeno, ko će ga znati.
Možda im i nisam bitan, na kraju krajeva ko sam ja da bih bio bitan?
Samo jedan putnik...

Pitam se već dugo, odgovore možda i ne saznam ili se pokažu sami...