U jednom malom gradu, među apotekama koje prodaju lijekove i kafanama koje prodaju zaborav, otvorila se nova radnja.
Natpis na prodavnici bio je jednostavan:
„Prodavnica Sreće ,sve po želji.”

Narod se odmah okupio. Niko nije znao ko je vlasnik, ali svi su znali da im treba to što se unutra prodaje.

Prva je ušla jedna žena, umorna od života, s podočnjacima koji su izgledali kao torbe pune tuđih problema.
„Koliko košta malo mira?” — pitala je tiho.
Prodavač, stariji čovjek s blagim osmijehom, rekao je:
„Malo mira? To je besplatno, samo morate da se posvetite sebi i odmaknite se od negativne energije"
Žena se nasmijala prvi put nakon mnogo godina. Izašla praznih ruku, ali lakšeg srca.

Zatim je došao mladić, s telefonom u ruci i očima koje nikad nisu gledale u stvarnost.
„Imate li samopouzdanje?” — pitao je.
„Naravno”, reče prodavač, „ali ono dolazi u paketu sa strpljenjem i radom.”
Mladić odmahnu rukom-Ma imate li instant verziju, da ide uz story?”
Prodavač ga je samo pogledao, a u ogledalu pored kase mladić je prvi put vidio sebe bez filtera.
I zapravo shvatio ko je on zapravo.

Došla je i nana koja je tražila svog pokojnog muža.
„Ne prodajemo ljude, draga gospođo.”
„Znam”, reče ona, „ali možda imate uspomenu na popustu.”
Prodavač joj pruži staru praznu šolju.
„Svaki put kad skuvaš kafu, stavi i ovu šolju pored sebe ,da ne osjetiš da piješ sama .

Na kraju dana, prodavnica se zatvori.
Iza pulta, prodavač pogleda u ogledalo.
Bio je prazan.
Jer ono što je nudio drugima , nije imao za sebe.

Na vratima okači natpis:
„Zatvoreno do daljnjeg. I prodavačima sreće treba odmor.”