Ne znam zašto volim sa njim da pričam.
Ne odgovara mi nikada, možda zbog toga što onda manje boli.
A šta ako u njemu vidim pravog prijatelja?
A slušao me je uvijek.

Veselim se noći, tad izlazi da popričamo.
Znam da ću mu sve ispričati.
Znam da će me opet čekati raširenih ruku.
Čak i kad ostanem sam, on je tu.

Neću da ga umaram svojom pričom.
Mi ljudi smo toliko čudnovati.
Radujemo se noći, kad treba da se odmaramo, mi pričamo.
Koliko god da odem, vidjet ću ga.
Kad boli i kad se smijem, tu je.

Čovječe oko njega su sve zvijezde a ipak i on sija.