Čekala je autobus koji tog jutra nije došao.
Kasnila je, iako se to nije smjelo dogoditi.
Nije trebalo, ali je moralo.

Žurila je, iako je znala da će zakasniti.
Na idućoj stanici se zaustavila.

Nije razmišljala o kašnjenju ni autobusu,
o poslu ni ljudima.
Samo o propuštenom miru i jutru.
O propuštenom danu
i prilici za zahvalnost i sreću.

Zažmirila je i slušala kako kapi
lupaju o limeni krov stanice.
Udisala je jesen
koja sa sobom iznenadno donosi promjene.

Ona kao da je jutros jednu udahnula,
kad je najmanje očekivala.

Postoje trenuci koji nisu
ni iza ni ispred nas.
Trenuci u kojima prošlost zaspi,
a budućnost još nije ustala —
pa onaj prezent pije kafu u miru.

Postoje trenuci u kojima usporimo,
dišemo i postojimo.
Oni u kojima samo jesmo.

Samo biti,
u svom punom obliku,
sad.

Samo, a dovoljno.


I. O. M. ✒️


Jesen zna podsjetiti da se ne mora stići.
Nekad treba samo biti.