Ova poema Viktorije Stojovske je intimna i ispovedna slika ljubavi koja se pretvorila u sećanje, ispričana kroz detalje svakodnevnog života. Fotografija bivše ljubavi postaje okidač za lavinu misli , ne samo o osobi, već i o prostoru koji su gradili zajedno, o predmetima koji nose tragove prošlosti i sada pripadaju nekome drugom.
Koliko ste lepi na ovoj fotografiji.
Osmesi, pogledi...
Sve je na svom mestu.
Čak i ta tvoja crna košulja koju sam ti ja kupila savršeno je ispeglana.
Oduvek sam imala ukusa, priznajem. Ranije ti se nije dopadala crna boja.
Ona stoji pored tebe, nasmejana,
i nešto u meni već zna,
završićeš sa njom.
Ne pitaj kako,
ja jednostavno znam.
Onda se pitam,
da li si promenio garnituru?
Bilo bi u redu da je promeniš,
da na njoj ne praviš nova sećanja
jer sam je ja donela.
I tu garnituru.
I onaj čupavi tepih u bež boji.
I sliku na zidu.
I vazu na stolu.
Da li u njoj cveta cveće koje nisi doneo za mene?
Da li ona skida prašinu sa mojih knjiga?
Da li plače na iste tužne krajeve naših omiljenih filmova?
Da li ona briše tragove mojih prstiju
sa rama zidne slike?
One koju smo satima birali
da unese boju u naš stan.
Suze mi teku dok gledam tu vašu srećnu fotografiju.
Dok ja plačem ti si nasmejan.
Svejedno što je pored tebe ona,
ti si moja najveća tuga.
Bilo je dana kada smo se smejali
i dana kada smo plakali,
a zatim i dana kada nismo govorili.
I već znam,
ja ću ti biti samo lepo sećanje koje ćeš pričati njoj.
A ona će se smejati na tvojim šalama
i čitati moje knjige.
