Gledala sam ih kako koračaju
Sokacima malih gradova.
Sitne. Pokunjene. Tihe.
Svaka noseći svoj grad u sebi.
Na svojim leđima i u njedrima.
Razrušene kuće i djevojačke sobe
U kojima su nekad noćivale. I sanjale.
Prašinu od koje nisu mogle disati.
Pa se svaka hvatala za grudi,
Dok se vraćala kući s pijace.
S dubokim plavim kesama punim namirnica. I duše.
Trudeći se da ne uvrijede zrna zemlje
Svojim koracima.
Izgubljene u sjeni briga
Koje im život nanosi
U šoljicu kafe kao talog.
Njihova lica zaziru od osmijeha
Kao da stalno piju talog.
Gledala sam ih.
Koža na rukama i obrazima
Im je bila ispucala.
Neke su imale oči boje hrastovine. Kao moje.
Zlatno-smeđe.
Jedna od njih me je čak i rodila.
I nju sam gledala.
I sebe u njoj.
I pitala se, kada je ona prestala biti ja?
Očekuje li se od mene
Da jednom prestanem biti ja?
Gledala sam ih
I svaki put progutala knedlu u grlu.
Tešku. Oštru.
Koliko li su one koje su nas rodile
I one koje su rađale prije njih
Knedli progutale?
A željele su samo da budu voljene.