Kada jasno ti utrubom zapara
podmukao rez izdajice,
ne boli do koske sramom
već što ništa ne znači izdaja,
makar do balčaka zarivena u tvoje živo srce.

Možeš da krvariš, da nemo u sebi vrištiš,
da puštaš da ti se rane hlade,
gnoje ili zarastaju,
svejedno je.

Od tad, zauvek ćeš pamtiti bodež
što se u rukavu skriva,
kama koja se isuče kad ti u zenici zatitra nemoć,
sečivo što ćeš puštati da te para,
ne da da poletiš.

Tvoje je, da ne budeš, ne ostaneš
to malo zdruzganog u krvi perja,
šačica mesa i tužnog.

Već da ustaneš.

Na oba svoja izubijana kolena,
na sve četiri polako da sebi dođeš.

Bol te neće plašiti,
nož će čak više s vremenom
od tebe zazirati.

Oštro, jako medno ostaće sećanje,
da nekome treba skrivena oštrica
kad se ne nadaš, da te savlada.

Tvoja snaga, slabe plaši
ali bodež zmajsko srce ptice,
Ne ubi.

Jasna Drenovac

photo: Bayard Wu