Gledala sam je kako sjedi u svojim dugim, gumenim čizmama, na drvenom mostiću koji je vodio u jezero.

Mostić je bio blago izdignut iznad površine jezera i završavao se drvenim stepenicama, kojima smo ljeti silazili u jezersku vodu da se rashladimo. Drvo na mostiću je na nekoliko mjesta bilo popucalo, ali je most i dalje čvrsto stajao u vodi.

Naslonila bi se na drvenu stolicu i čekala da joj se štap za pecanje u ruci počne trzati.

Onda bi ispustila glasan zvuk odobravanja iz usta, nalik dubokom udisaju i ustala. Počela bi okretati ručku na mašinici štapa za pecanje i polako izvlačiti konac na površinu.

Jezero u selu u kojem smo živjele nas dvije do moje osamnaeste godine, bilo je puno riba srebrne krljušti. Pecala bi dva puta sedmično, ljeti nekad i više, i nije bilo moguće da ne ulovi barem dvije ribe.

Srebrne ribe u seoskom jezeru, na čijoj obali smo imale kuću, razmnožavale su se velikom brzinom.

Moja nena, koja se brinula o meni otkad znam za sebe, najviše je voljela spremati nama dvjema, a ponekad i gostima koji bi se zadesili u našoj kući na jezeru, ribu.

Imala je posebnu tehniku rezanja ribe i vađenja i najsitnijih kostiju, koju je ona zvala: Srebrni rez. Srebrni, zbog srebrne krljušti koja je pokrivala riblje meso, a rez zbog njene vještine razrezivanja ribljeg mesa.

Stavila bi ribu na drvenu dasku za siječenje. Na ruke, pa sve do malo iznad laktova, navukla bi plave ili roze gumene rukavice. Potom bi priljubila nož za filetiranje na sječivo i nekoliko puta prešla nožem preko oštrog sječiva, da bi nož bio naoštren do perfekcije.

Srebrnu krljušt, koja je štitila riblju kožu, bilo je najteže odstraniti, jer su pločice koje su činile krljušt bile jako žilave i priljubljene toliko blizu uz kožu ribe, da ako niste bili oprezni i niste ranije imali iskustva u čišćenju ribe, mogli biste s jednom pločicom povući i poveći komad mesa. Ako biste to uradili nekoliko puta, od vaše ribe, ne bi ostalo ništa.

Moja nena bi provlačila svoj nož kroz samu krljušt i odstranjivala komad po komad. Potom bi makazama odrezala peraja i nožem zarezala trbuh. Izvukla bi riblju utrobu i unutrašnjost ribe dobro isprala hladnom vodom.

Ja bih pomno pratila sve to seciranje i upijala nenino umijeće filetiranja jezerske ribe.

Sigurna sam, to je mnogo uticalo na moj kasniji izbor da nakon gimnazije upišem medicinski fakultet. Kao i moja nena, nisam se bojala krvi, životinjske utrobe i rijetko kada sam se plašila ili gadila nečega.

Otkad sam progledala, prvo lice kojeg se najviše sjećam, je lice moje nene.

Kad sam bila manja i družila se sa drugom seoskom djecom, nije mi bilo jasno, kako to da sva druga djeca u selu mojih godina žive s mamom i babom i ponekim bratom ili sestrom, a ja samo s nenom.

Jednom, kad mi je bilo devet godina, posvađala sam se sa sestrom svoje bliske drugarice i gurnula je u jezero u ljutnji.

„Tvoji mama i babo neće da žive s tobom.“, rekla mi je ona.

Iz ove perspektive sada, nakon svega što znam i što sam prošla, vjerujem da ona do tog zaključka nije došla sama i da nije bila svjesna šta zapravo znači ono što mi je rekla. Sigurno je to čula od nekoga iz svoje porodice i kao i svako dijete svojih godina tada, rekla to bez razmišljanja.

Ali ja sam bila toliko ljuta, ni ne znajući zašto, jer se nikad do tada nisam pitala gdje su moji mama i babo, i gurnula je s mostića u jezero.

Ona je doplivala do plićaka, pogledala me u strahu i pobjegla od mene.

Kad sam rekla svojoj neni šta sam uradila, nije me prekorila, niti istukla, samo me je odvela u kuću te djevojčice da se izvinim njoj i njenim roditeljima.

Te noći, dok sam sjedila za stolom i jela vruću čorbu od krompira s piletinom, pitala sam svoju nenu.

„Neno, što moji mama i babo neće da žive sa mnom? Gdje su oni sada?“, pitala sam je.

Pogledala me je spuštenih obrva i kapaka i duboko udahnula.

Mislim da je i sama znala da ću jednom morati postaviti i to pitanje, ali se duboko u sebi nadala, da će taj trenutak doći što kasnije u mom odrastanju.

Sjela je na stolicu na začelju stola i uhvatila me je za ruku. Privukla je moju ruku svojim ustima i poljubila je.

Ja tad nisam znala, niti mogla da pretpostavim, ali to pitanje joj je palo mnogo teže, nego što sam mislila.

„Voljela bih da ti mogu odgovoriti na to pitanje, ali nema ništa što ti nena može reći, što bi ti željela da čuješ ili što bi te utješilo.“, rekla je moja nena.

Sada, ja jako cijenim njenu iskrenost.

Tad sam saznala da je moja mama bila odlična učenica u cijeloj svojoj osnovnoj i srednjoj školi i uzorno dijete obećavajuće sadašnjosti, i još više obećavajuće budućnosti. I kad je došla na prvu godinu fakulteta, sprijateljila se s društvom koje je povremeno motalo lakše opijate u cigarete i pušilo ih.

Za razliku od svog društva, moja mama je nastavila koristiti opijate i vremenom, kroz nekoliko godina, prešla na drogu.

Sad znam da je nena izostavila mnogo detalja, jer ja tada nisam imala dovoljno kapaciteta svijesti da to razumijem.

Mama je pri kraju drugog semestra na fakultetu, pobjegla od kuće. Nekoliko mjeseci kasnije, vratila se kući sa malim zavežljajem prljavih čaršafa u ruci. U tim čaršafima, bila sam novorođena ja.

Mama je mojoj neni i rahmetli djedu obećala da će se očistiti od droge i vratiti na fakultet. Dok je ona na fakultetu ili na poslu, moji nena i djed bi čuvali mene i tako pomagali mojoj mami.

Ali jedno jutro, kad je moja nena ušla u sobu moje majke, da provjeri da li je ustala i da li me je podojila, nje nije bilo.

Na krevetu sam bila samo ja, ovaj put u čistoj odjeći i čaršafima, sa malom ceduljicom pored moje glave. Na ceduljici je pisalo: „Žao mi je. Ali ja nisam dobro.“

Moji nena i djed su tad prodali stan u gradu i kupili kuću na selu, pored koje je bilo jezero i prostor za štalu, u koju su kasnije doveli kokoške, ovce i dva psa.

Moj djed je u međuvremenu umro, a moja se nena nastavila brinuti za mene.

Nena je bila otvorena da pričamo o mojoj mami, koliko god mi je trebalo, jer nije željela da razvijem osjećaj da sam ja kriva što moja mama sada nije sa njom ili što me je ostavila.

U mojoj glavi bi se s vremena na vrijeme javljala mamina rečenica na cedulji: „Ali ja nisam dobro.“

Bilo je nekoliko dana nakon mog dvanaestog rođendana. Proslavila sam ga sa svojim drugaricama iz osnovne, a nena mi je ispekla tortu i kupila tablet. Tad mi je otkrila da skuplja novac da se vratimo u grad u kojem sam htjela da studiram, kad za to dođe vrjeme.

Sjedila sam u svojoj sobi i pisala zadaću, kad sam čula povišene glasove iz hodnika. Ustala sam i sišla u dnevni boravak.

U hodniku je stajala moja nena, a iza ulaznih vrata žena kratke, prljave, smeđe kose do ramena. Žena je imalo blijedo i ispijeno lice i upale smeđe oči. Ali sam mislila da bi bila jako lijepa da se očisti i našminka. Na sebi je imala trenerku i tanku jaknu preko. Držala je ruke čvrsto pripijene uz svoje tijelo, jer je napolju bilo hladno.

„Neno?“, stala sam iza nene i dozvala je.

Ona se odmah okrenula i pogledala me je.

Pogledala me je i žena koja je stajala na vratima.

„Semra sine, idi u svoju sobu.“, rekla mi je nena.

„Semra?“, ponovila je žena na vratima.

„Ko je ovo, neno?“, pitala sam nenu, dok me je žena, koja je stajala iza ulaznih vrata, i dalje iznenađeno gledala.

„Semra mamino, koliko si porasla.“, rekla je žena.

Zamrznula sam se u tom trenutku.

„Vidiš li šta radiš?“, pitala ju je nena. „Šta hoćeš od nas sada?“

„Ništa. Ja samo hoću da budem s vama. Da budem dio Semrinog života.“, rekla je žena za koju sam tek tada realizovala da mi je mama.

„Da budeš dio Semrinog života?“, ponovila je moja nena za mojom mamom.

Mama je klimnula glavom.

„A gdje si u njenom životu svih ovih dvanaest godina? Gdje si kad smo ti ja i rahmetli Ibrahim pružili šansu da budeš neko i nešto i da se očistiš od svih govana na kojima si bila? Je li?“, prvi put sam čula nenu da psuje u ljutnji i da se toliko naljutila i rastužila u isto vrijeme.

Kad je nena spomenula mog rahmetli djeda, a maminog babu, mama se trgnula.

Uhvatila sam sebe da se pitam, je li i ona tada osjećala bol djeteta koje shvata da nema roditelja. Htjela sam da i ona to osjeti. Ne toliko da bi je to zaboljelo ili da bih je gledala kako pati, nego zato što je to bila prva stvar po kojoj smo se mama i ja mogle povezati, osim toga što mi je biološka mama.

Sada, mislim da je moja nena jednim dijelom sebe tada htjela da zagrli dijete koje nije vidjela punih dvanaest godina, a drugi dio nje nije vjerovao da ona stoji ispred nje nakon sveg tog vremena.

Okrenula sam se i otišla u svoju spavaću sobu.

Na ulasku u spavaću sobu, čula sam nenu kako govori mojoj mami.

„Pustiću te da prespavaš u štali s kokošima. I to ti je previše! To radim samo zbog Semre. Ujutru, odmah kad otvoriš oči, hoću da odeš odavde. Da te ni ja ni Semra više ne vidimo.“, rekla je nena. U njenom glasu se osjećalo više bola, nego ljutnje. Više razočarenja, nego ponosa.

„Mama... Pusti me da pričam s njom.“, rekla je moja mama.

Čula sam da je nena zalupila vrata i ušetala u kuhinju, koja se nalazila odmah ispod moje spavaće sobe.

Kasnije te večeri, nena je otišla na spavanje ranije nego inače. Kad sam naslonila glavu na vrata njene spavaće sobe, iza vrata je dopiralo šmrcanje i pokoji duboki udah.

Bilo mi je žao.

Moja nena, nije bila samo moja nena. Bila je žena, koja je izgubila svoje dijete dva puta u svom životu.

Otkad sam vidjela svoju majku, nisam mogla napisati nijednu jedinu riječ svoje zadaće, niti zaspati. Samo sam sjedila na ivici kreveta. Nisam plakala, samo sam sjedila.

Negdje oko jedanaest sati uveče, na prstima sam izašla iz svoje sobe i sišla na prvi sprat naše kuće. Obukla sam jaknu preko i tanke patike na stopala.

Lagano sam okretala ključ u bravi, pazeći da se privjesci na ključu nijednom ne sudare s metalom na vratima i ne naprave buku, koja bi probudila nenu.

Izašla sam napolje. Bilo je hladno, pa sam skupila ruke oko struka. Otišla sam do kokošinjca.

Kroz mrežicu na kokošinjcu, vidjela sam mamu kako spava na sijenu, sklupčana kao fetus u stomaku.

Stala sam na nekoliko metara od nje i samo je posmatrala.

Čula je nečije korake u blizini i mislim da se ponadala da je to nena i da je smekšala i odlučila da je pusti u kuću i ponovo joj vjeruje.

Podigla je glavu, kad sam otvorila vrata velikog kokošinjca.

„Neću te pustiti u kuću. Ne nadaj se.“, rekla sam joj, prije nego je ona dobila šansu da progovori i jednu riječ.

„Šta ćeš onda ovdje?“, pitala me je bunovna.

„Kako te nije sramota? Jedina si majka, koju znam, da spava u kokošinjcu. Svi bi mi se smijali, kad bi saznali za ovo.“, rekla sam joj puna ljutnje, ali i znatiželje.

„Ličiš na svoju nenu. Ovako bi i ona rekla.“, rekla mi je naslanjajući leđa na drveni zid kokošinjca. „Vjerovala ili ne, moja Semrice, ljudi mogu da omanu i nekoliko puta u životu.“

„Vjerujem. Moja majka je primjer toga.“, rekla sam ljutito.

„Što si došla ovamo? Da me vrijeđaš? Znam. Ja sam nesposobna majka, koja je ostavila svoje novorođenče i zato udrimo po meni! Iščupajmo mi maternicu i jajnike! Koji će mi kurac? Ionako ne vrijedi donositi dijete na ovaj svijet danas.“, rekla je.

U tom trenutku, spopao me je bijes kakav dotad nisam osjetila. Uhvatila sam sebe kako zamišljam da smo na drvenom mostiću i da je guram u jezero i da ona nikada ne isplivava na površinu.

"Ups. Izvini. Tvoja nena te je vjerovatno sve ovo vrijeme čuvala od uličarskog žargona.", rekla je.

Bilo mi je krivo zbog svojih misli, pa sam na trenutak oborila pogled ka zemlji.

„Lijepo te vidjeti kako si narasla. Tvoje nena te je odgojila puno bolje, nego što bih to ja uradila.“, rekla je nježno.

„Što si htjela da te nena pusti da pričaš sa mnom?“, pitala sam je.

Zamislila se.

„Znaš, Semrice, isto kao što ljudi mogu da omanu nekoliko puta u životu, ja vjerujem da svi zaslužuju drugu šansu da budu bolji. I zbog sebe i zbog drugih.“, rekla mi je.

„Treću.“, rekla sam joj.

„Šta?“, pitala je.

„Tebi bi ovo bila treća šansa.“, rekla sam joj oštro.

„Znači, pričala ti je nena sve?“, pitala me je.

„Jeste. Šta je značilo to da nisi dobro?“, pitala sam je.

„K'o da si ti meni majka, a ne ja tebi. Pa me toliko ispituješ.“, rekla mi je ironično.

„Ti meni nisi majka.“, rekla sam joj.

„Znaš šta? Malo te razumijem. Sve bismo mi kćerke voljele da nismo kao svoje majke. Svaka bi od nas htjela da pobjegne od bilo koje sličnosti sa svojom majkom.“, rekla je to i dodirnula moju kosu, koja je bila iste boje, čak i dužine kao njena.

„Ljutiće se nena, ako me vidi ovdje da pričam s tobom.“, rekla sam joj.

Istina je da sam samo htjela da pobjegnem od nje i bilo koje sličnosti i bliskosti s njom. Plašila me je, koliko me je i zanimala. Bila mi je majka i u isto vrijeme, sve ono što ja nikad ne bih voljela da budem.

Uhvatila me je za rukav jakne.

„Molim te, budi bolja od mene i učini mi samo ovo.“, rekla mi je.

„Šta?“, pitala sam je.

„Pusti me da prespavam kod tebe u sobi na podu. Otiću ću ujutru, prije nego ti se nena probudi. Obećavam.“, rekla mi je.

Nema toga šta ja ne bih uradila, da bih bila bolje od nje. Mrzila sam je, ali bilo mi je i žao.

Tu noć, pustila sam je da uđe sa mnom u kuću i zaprijetila joj prstom na prvi zvuk daske na podu koja je zaškripala pod njenim koracima.

Popele smo se na sprat i ušle u moju sobu.

Dala sam joj jorgan, jastuk i ćebe da legne na pod. Kad sam se ušuškala i zatvorila oči, osjetila sam njen dodir na svom ramenu i poljubac na obrazu.

Prošaptala je: „Nemaš ništa lijepo od svoje majke, osim te kose i očiju, pa nek' ti barem ovo ostane. Ja ne mogu biti majka koju ti zaslužuješ. Ja... nisam dobro. I nikad neću biti dovoljno dobro. Ali ti budi bolja od mene. Već jesi. I ponosna sam na tebe.“

Odvojila se od mene i vratila da legne na pod.

Nikad nisam mogla da shvatim, je li mislila da spavam, pa je zato osjetila slobodu da mi to kaže, ili je pretpostavljala da sam budna i htjela je da to čujem.

Htjela sam da pobjegnem kod nje i ušuškam se pod jorgan, pod kojim je ona ležala. Ali nisam.

Ujutru, probudili su me nenini užurbani koraci i psovanje.

Ustala sam iz kreveta i vidjela da mame nema.

Potajno sam se nadala da će ostati i da ćemo uspjeti ubjediti nenu da joj da novu šansu i da ću i ja imati majku.

Sišla sam stepenicama brzo do dnevnog boravka u kojem je bila nena.

Čim me je vidjela, prišla mi je i uhvatila me za ramena.

„Semra, reci mi iskreno, sine. Jesi li pustila majku sinoć u kuću?“, pitala me je u panici.

„Neno, ja...“, jedva sam izustila.

„Semra!“, viknula je nena. Prvi put u mom životu je viknula na mene.

„Jesam. Bilo mi je žao. Obećala je da će otići do jutra.“, rekla sam u suzama. „Šta je uradila?“

Nena se uhvatila za glavu i otpuhnula. Prišla je vitrini u kojoj je bila ušteđevina za naše preseljenje u grad. Vitrina je bila prazna.

Mama je opet odlučila da ode i ovaj put je sa sobom uzela cijelu ušteđevinu koju je nena ostavljala sa strane svih ovih godina. Ne znam jesam li više mrzila sebi ili nju.

Možda ipak malo više sebe, jer sam vjerovala da baš svi zaslužuju novu šansu.

Cijeli taj dan, do poslijepodne, ja i nena nismo pričale. Ja nisam izlazila iz svoje spavaće sobe. Tek poslijepodne, kad sam je s prozora vidjela da sjedi na stolici na drvenom mostiću, prišla sam joj i sjela pored nje.

Pogledala sam je i udahnula.

„Neno, je l' me više ne voliš?“, pitala sam je.

Nisam bila svjesna, ali malo sam joj tada slomila srce.

„Ne lupetaj, drago dijete.“, zagrlila me je čvrsto. „Voli tebe nena najviše na cijelom svijetu. Ja sam kriva. Trebala sam te bolje upozoriti.“

Sjedile smo na drvenom mostiću sve dok se nije potpuno smrklo.

Nebo iznad jezera su preplavile tamnoplava boja pri dnu neba, koja je izgledala, kao da dodiruje jezero. Roze i crvena. Na vrhu, nebo je izgledalo srebrno.

Sljedećih nekoliko godina, sve do mog punoljetstva, kada sam upisala medicinski fakultet, radila sam poslove da pomognem neni da ponovo uštedimo za preseljenje u grad. Mjesec dana prije mog punoljetstva, preselile smo se u mali stan na periferiji grada.

Ništa više nisam čula u vezi svoje majke. Nisam čak znala ni da li je živa.

Jednog vikenda, kada sam šetala tržnim centrom sa svojim kolegicama i prijateljicama s fakulteta, vidjele smo nekoliko ljudi koji su prosili ispred ulaza u tržni centar.

Jedna od njih, ona koja je bila najbliže vratima, bila je moja mama. Znatno ostarila, zbog nebrige o sebi i nečistoće.

Pogledale smo se.

Bila sam odrasla djevojka, ne više djevojčica, koja je sjedila s njom u kokošinjcu ili djevojčica koja se nadala da će ovaj put, kad je vidi, majka odlučiti da ostane.

Nije skidala pogled s mene. Znala sam da me je prepoznala. Okrenula sam glavu, ugrizla se za usnu i prošla pored nje. Učinilo mi se da je jedna od mojih starih majici dugih rukava na njoj.

Nikome nisam rekla da sam vidjela mamu kako prosi ispred tržnog centra. Čak ni neni. Za večerom sam bila vesela i pričljiva.

Kasnije te večeri, negdje oko ponoći, kad sam ustala da odem do toaleta, vidjela sam da je svjetlo u njenoj spavaćoj sobi i dalje upaljeno.

Provirila sam kroz blago odškrinuta vrata i vidjela je kako odvaja robu koja joj više ne treba i nekoliko pari novih gaća, bruseva i čarapa u crnu kesu za otpatke. Kad je kesa bila puna do pola, zavezala je.

Kad sam ujutru rano izašla iz zgrade i krenula na predavanja, vidjela sam je da ulazi u autobus, koji vodi do centra grada. Ušla sam u isti autobus i pratila je, nakon što je izašla iz istog.

Ostavila je crnu kesu za otpatke punu odjeće kod kontejnera pored tržnog centra.

Nešto u meni se slomilo, ali nisam joj htjela ničim dati do znanja da sam je vidjela da to radi.

Ipak, moja mama je njeno dijete. I koliko god da je ne želi pored sebe, jednom je nosila u svom stomaku i ona je dio njene DNK.

Neni nikada nisam ništa rekla, jer sam željela da bude dobro. A željela sam i ja da budem dobro, puno bolje od onog što je moja mama.

I ako nekada moja kćerka bude vidjela neku sličnost između svoje majke i sebe, voljela bih da ne poželi da bježi od iste.